Prvi put s Medom na izoliranje

- Debeli, dodaj mi tu traku.
- Po stoti put, nisam ja debeo, to mi je onomad ona tvoja dodala implant u vidu vunastog punjenja hirurškim zahvatom kroz mesto ‘di leđa gube svoje časno ime. Ako uskoro ne prestaneš da me diskriminišeš i ponižavaš po količinskom osnovu, stupiću u štrajk, i onda neće imati ko da pojede sve ove divne, mekane, mirisne medenjake krasne bademaste boje koji ti ovako namiguju i šapuću Proždrni me kao baba ajvar, hjoj...

- Dobro, de, sehi Medo, dodaj mi traku kad te moli tvoj mučeni Miš.
- E, tako može. Koju traku?

- Pa tu, za vrata, zarad dobrobiti kućnog buĐeta.

- Ne vidim traku.
- Kupi sočiva.
- E, pa, ne mogu sve odjednom! Čas Dodaj mi traku, čas Idi na pijac i kupi sočivo za ručak…

- Ne sočivo za jedenje, no za gledanje, debeli.

- Eto, OPET! Opet me prozivaš po zapreminskim osnovama, ja ovako više ne mogu da živim! EMIGRIRAĆU!

- Ene, a tek što si stig’o u Srbiju, nema ni četir’ godine. Brzo radi majka i maćeha, brzoooo, tek što kročiš šapom, odma’ ti pripadne muka od ovog zavadljivog podneblja pa si već okom kroz živicu… Oke, batice, možeš da emigriraš ali tek kad mi dodaš traku da izolujemo vrata.

- AMAN, KOJU TRAKU?! Ja ovde vidim samo ovo mekano što napada iz zasede i lepi se za usta i njušku kad pokušaš da ga… Istražiš  gustatornim čulom.

- NE JEDI TRAKU, IDIOTE MEDVEĐI! Jel ‘oćeš da nam račun za stuju opet bude k’o da smo grejali celo Mirijevo na ovu jednu sirotu TA peć, jel to ‘oćeš? Jel ‘oćeš da opet živimo na buđavom ‘lebu i razblaženoj supi jer ne možemo da skrpimo kintu za Elektrodistribuciju? Raspikućo jedna!

- Pa ja sam samo probao… Mislim, mekano je, pa ono…

- Nema šta tu da se proba, to je kancerogeno, k’o i sve ostalo što jedemo! I nije zdravo za stomak, zalepi se unutra po crevima svuda i neće da izađe na drugi kraj, nego ti izoluje ceo probavni trakt, pa ne možeš da svariš medenjake i onda cvrc! Džaba ste žvakali!

- Ajoj… Nisam, majkemi! Nisam pojeo ni santim, sve je tu! Ono, jes’ da je sad malo izbalavljeno, pa će možda labavije da drži vrata, al’ šta sad…

- Ne drži to, rode, vrata, nego drži stanje na tekućem da ne ode u minus kad krene minus! Vidi šta si sad uradio, sad mi opet fali četir’ i_po metra da sve lepo zadihtujem…

- E, pa nema frke, ide ti rođendan, reci raji da ti kupe traku za izolaciju, upakuju i ture mašnicu odozgore, i nema da fali.

- Kojoj raji, boktetvojblesavi, ja prijatelja skoro pa više ni nemam, skroz sam se izolovala socijalno u poslednje dve godine, nije mi trebala traka, dovoljno je bilo što sam radila kao magarac i nisam stizala da zalivam i negujem prijateljstva stečena davnijeh vremena… Samo su mi ovi moji iz kanca ostali, a ni njih više neću da imam pri ruci za gnjavljenje i smaranje svakog dana, sad kad sam dala otkaz! Buaaaahhhhaahahah, umreću sama, poješće me nezasiti debeli plišani medved kad mu ponestane medenjakaaaaa….

- Ja i dalje nisam debeo, samo da znaš.

- Ma znam…. Ali baš će mi faliti, znaš.

- Mhm.

- Šta izvodiš sad, stvarno će mi nedostajati...

- Ništa ja. TI si im otuđila onu debelu knjigu, pukli su lovu tebi na poklone, ostavila si ih na cedilu u odsudnom času kad su svi planirali da uteknu na godišnje odmore, i sad kad budeš otišla tamo po radnu knjižicu, metnuće te na lomaču, podložiti vatricu i napraviti od tebe čvarke jer ih je tvoj otkaz pred rođendan koštao više no državu to vaše neprivatizovano gubitaško preduzeće.

- Nije to debela knjiga, to je Oksfordov tezaur od ‘iljadu-pljus strana. I čisto da se zna, nisam ja to sama otuđila. Taj tezaur sam kibicovala još onda kad je trebalo da se baštini rečnička građa pri gašenju firme, lepo sam odma’ složila onaj tužni šteneći pogled, zakmečala umilno Ja ‘oću toooo, i eksplikatorno uprla prstom u vitrinu, eno, ima još moj DNK tamo na staklu….

- Jel se kaže eksplicitno ili eksplikatorno?

- Zavisi od konteksta, debe…

- Da ti nije palo na pamet.

- Dobro, de, od konteksta zavisi, ljubavi plišana. Znaš valjda toliko do sada, živiš sa prevodiocem već jače od tri godine.

- Mhm. Kod vas sve uvek zavisi od konteksta.

- Pa jeste. Vidiš kako kaže premijer. Kad kažeš nešto, onda to može da znači svašta – ili ništa, kako kad, zavisno od potrebe, vladajućeg režima i date političke situacije…

- Dobar vam taj kontekst, fakat. To znači da je zapravo jako teško razumeti ljude jer svako ima neki svoj kontekst i svako misli nešto drugačije a govori istim jezikom kao i ti, jel da?

- Pa jeste. Eto, vidiš kako je našem premijeru stalno teško. Teško mu je, jako mu je teško, crče koliko mu je teško, i nikad mu nije lako. Ne mož’ prosto siroma’ čovek da živi od težine slučaja, situacije i problema. I svi mi, tako teški k’o crna zemlja srpska, njemu na kičmi sedimo i kukamo kako nam je teško, pa je njemu jadnom pod našim teretom još teže. I zato, dušo moja podgojena plišana, moramo svi od reda i preko_reda da smršamo, pa zato cene klope i komunalija rastu a kupovna moć i vrednost dinara opadaju. To je zapravo sve za naše dobro, jer smo teški, ubionasbog koliko smo teški, i moramo da izgubimo bar malo na toj težini i postanemo lakši da bi nas naš voljeni premijer na leđima svojim junačkim nosio a da ne lipše od pritiska posle dva koraka.

- Aha, kapiram, to je kao ono s tvojim pritiskom. Tebi pritisak krene da skače kad ja skačem po tebi ujutru dok petlovi još ne zapevaju i da pevam Drti Dajanu. A onda tebi pritisak nastavi tako da skače svaki put kad se potreseš, uplašiš, rastužiš ili naljutiš u toku dana, što će reći stalno. Jao, pa to znači da si ti naš premijer, i tebi je stalno teško!

- Pridaviću te ovom trakom za izolaciju ako nastaviš da me porediš s tim stvorenjem.

- Pa kad jeste! Njemu je teško zbog Tanjuga, i tebi je teško zbog Tanjuga. Njemu je teško zbog problema, i tebi je teško zbog problema. Njemu je teško jer je državni budžet skroman, i tebi je teško jer nam je kućni buĐet siromašniji od crkvenog miša! Jao, priznaj, ti se noću prerušiš u Vučića, uzjašeš metlu i kreneš okolo da spasavaš ljude tako što im napraviš stopedesetosam problema koje inače nemaju, pa ih onda od tih imaginarnih cimova izbaviš, a sve to kako bi oni tužni i čemerni zaboravili sve ostale frke koje ih muče!

- Daj mi traku za izolaciju.

- Izvoli, voljeni moj premijeru.

(frrrrrrr, šljep, zalep)

- E, tako.

- Frflj, mrmlj, grmljmuš!

- Neću da ti skinem traku s njuške, ne dolaziš u obzir.

- Frfljmbrblj!

- Nećeš se ugušiti, diši na njušku kao svaki normalan medved. Ta traka je mera preventive, i za tvoje i za moje dobro. U suprotnom ćeš ti nastaviti da pričaš i meni tim svojim pričanjem da dižeš pritisak, što će se odraziti na tvoje dobrostanje jer kad mi padne mrak na oči, neću biti odgovorna za postupke koji mogu ugroziti tvoj mečiji integritet i suverenitet. Dakle, traka na njušci je za opštenarodno dobro. Ćuti tu, i nastavi da dodaješ traku.

- Frljljljljljljlj….

- Mogla sam da kupim šta sam htela, božićnu čarapu, glinenog patuljka, detelinku sa čitiri lista, ali ne! Plišani medved je sjajna uspomena na Irsku, on je divan, mekan i ima tako lepe oči… Eto ti sad te lepote, pa ti trpi mečiji javašluk dok te u zvučno izolirani grob ne otera…