Meda i samokontrola

- Medo rode.

- Mnjomnjapnjam.

- Sotono u medveđem obliku, šta radiš to?!

- Njamam menjenjake, njema mnjogo njoš.

- OPET?! Jbo Bog ako si ti normalan, jesam pre tri dana kupila dva pakovanja od po ciglu grama svako, i ti si OPET sve pojeo u cugu?!

- Nje njiči na menje! Nje možem da se njobuzdam s menjenjacima. ’ta ću, takav sam.

- Hjoj, ako te ja obuzdam, sa i bez medenjaka... Slušaj ’vamo, parazitu obloguzi. Od danas ideš na dijetu, popucaćeš po šavovima i ti i naš tekući račun ako se svoj problem sa hranom ne rešiš.

- Pa nje mogu. Njače je od menje.

- Nije ništa jače od tebe, jes’ me čuo?! To je samo izgovor za manjak samokontrole, nemoj meni te priče da prodaješ, nije baba od juče.

- Pa i ti gutaš te cigare, kad god te pogledam, ti il’ pušiš, il’ ždereš nokte.

- Pušim ja.... Da ne budem prosta sad. Jeste, imam problem, nemam samokontrolu nad autodestruktivnim delom sebe, i vi’š dokle me je to dovelo! Celog života skačem iz kanala u jarak, pa iz jarka u bunar! I tebe sam kupila u korist svoje štete, vi’š kako nemam intuiciju za samouništavajuće životne izbore!

- Pa jes’. Ti biraš životne saputnike koji nad sobom grama kontrole nemaju, i još im u toj igri nerava potpomažeš što im titraš kao da su ti iz oka ispali i daješ im da te gaze kao luda krava kukuruze, umesto da digneš ruke od lečenja tuđih emotivnih rana, ožiljaka, trauma i kompleksa na vreme kad druga strana neće u tom projektu da sarađuje. Neće, bre ljudi, da rade na sebi, lepo im da tavore sa svojim krstovima, i da kukaju kako im je teško. Čik probaj da samozvanom mučeniku skineš deo muke s grbače, odma’ će na lomaču da te turi i u ćošak nabije pa krene šamare da ti privaljuje jer si se usudila sebi dati pravo glasa i tražiti da se nešto u tom sado-mazo emotivnom odnosu menja. I što je najgore, iz najbolje namere ti drugome jamu iskopaš dok trepneš, jer tuđe nezdrave šablone ponašanja prihvataš ćutke kad skapiraš da tu promene nema, umesto da se elegantno okreneš, izađeš gracioznim korakom i zalupiš vrata dupetom za sobom. Eto, vidiš, i meni si pomogla da se nagojim kao prase pred Božić jer si prihvatila to da je moja neumerenost u medenjacima nešto što uz mene ide k’o pijanac uz tarabu.

- Takoe! Svaka ti je k’a u Njegoša, nisu krivi ljudi što svoj život žive kako su naučili od svojih roditelja, kriva sam ja što dupe ne maknem iz procepa kad krene po gu’jci i ostatku anatomije da mi pljušti, nego sve hoću da budem dobra, puna razumevanja i ljubavi, i da ne budem ta koja će nekog na cedilu ostaviti. I onda pljušti, vala, onako iz dubine duše, i iz lakta k’o Noletov bekhend. Mada, ono, spenkovanje ima svoje skrivene čari, kad se implementira kako valja...

- Slušaj ti, spodobo sa nenormalnim pragom bola za fizička iživljavanja, to što tebi čovek mo’š šilom zglobove probiti a da se ti samo smeješ, i što možeš satima na suncu da se roštiljaš i da te ništa ne peče i ne boli ne znači da si normalna, nego da si mazohista. I ti taj svoj sado-mazo sama sa sobom upražnjavaš bez da te iko pipne.

- Pa niko me ni ne pipa, u tom grmu leži zec i mrda ušima! Ej, bre, znaš ti šta su meseci i godine bez kvalitetnog kidanja, moram sve sama tako, kad me niko neće, šmrc.

- Evo ga, kreće samosažaljenje, jadna ti, sirota, i naivna. Ko te tera da te mesece i godine divlju krv na uzdi držiš? Što ne pustiš lepo, imaš tih interesenata kol’ko voliš i ne voliš u virtualnom i u stvarnome svetu, malo samo ubaciš crva u sistem, i eto ti kvalitetnog fizičkog zadovoljstva dok si rek’o seks.

- Pa jeste... Ali ne mogu tako. Mislim, sad i mogu, i hoću, al’ nemam vremena, treba tu prvo na sitno benzin dozirati, kao baštu lekovitog bilja kad zalivaš, pa onda iz potiha šibice mećati po ivici benzinskog bazena, pa onda lepezom stvoriti idealna vazdušna strujanja za jedan lep šumski požar, pa tek onda kresnuti, da prostiš. A ja s vremenom vazda sirota, ako sad krenem da se bavim uzgajanjem vatre u krvi, tek na gerontologiji ću videti plodove svog rada, kad mi hormoni i želje za putenom ljubavlju odavno budu u nebeskom carstvu. Gde, bre, na štakama da se jurim s nekim čilagerom na izdisaju ili pak nekom tetom u kolicima, ne ide to, bre.

- A ti kreni da se juriš po kolicima sad. Eto, lepo, nađeš nekog ko ima dobra kola, k’o ova tvoja bivša, i odete lepo na reku, da se provozate, i onda, kad krene taj verbalni seks, ti lagano raskopčaš košulju (al’ da se utegneš, a ne neki džak na sebe da metiš), kreneš da dišeš onaj tvoj jogički dah iz dna stomaka, i umesto cigare, dofatiš nešto konkretno.

- Sram te bilo! Otkud tebi takve ideje, nisi još ni za tinejdžera dozreo!

- Pa, ono, gledam ja to, ponekad, kad ti spavaš.

- Porniće gledaš sa mog alata za rad dok ja na pravdi Boga testerišem u drugoj sobi?!

- Ma ne to, bre, nego tutorijale o tome kako se igraju igre zavođenja. Edukujem se, kad se pojavi sledeća mečka, da znam kako to, gde, šta, i koliko. Al’ pošto tog štiva na internetu nema za moju vrstu, ja šta ću, moram da gledam šta ima.

- A i to ima na netu? Bokte mazo, otvori mi paralelni univerzum sad!

- Pa ima, šta ’oćeš... Nije internet samo taj tvoj posao, ti tekstovi o dizajnu enterijera, Uradi Sam projektima, finansijama, nekretninama, putovanjima, lepoti i zdravlju, biznisu, ishrani, i fitnesu. Ima tamo svašta, vid’o ja.

- Ako si gledao parenje polarnih medveda sa rođenog mi kompa pod okriljem noći, neću ti samo medenjake oduzeti, oduzeću ti život!

- Nisam... Dobro, jesam, ali samo jednom. I nisam navukao virus nikakav na makinu, da ne brineš.

- Koje nisi, sine moj lepi, a ja se čudim što mi stalno iskaču ona govna s hotlajn lajv strimom po novim prozorima svud okolo kad pokušam da otvorim novi tab! Hjoj, pa ubiću te, tastature mi nasušne!

- A nije... Mislim, uključio sam AdBlocker kad sam to gledao.

- Uključiću ja tebe u struju, kao baba vibrator, znaš!

- Ih, sad... Nemoj ta sranja na struju, nikad ne znaš kad će Tesla da te opomene gde se i kako struja koristi, i kakve štetne posledice može da ima ako se ne pazi ’di se sve tura elektrika. Ne sme vlaga i elektricitet da se kombinuje, isto k’o što ne sme akcija na haubi da se upražnjava na strmopizdima nekim, ’oće ručna da popusti, krene auto nizbrdo, i ode sve dođavola.

- Orkud ti to sve znaš, boktetvoj?! Kuku, imam u kući medveda ovisnika o pornografiji! Pa majko rođena, što me nisi pridavila kad sam prvi put kmeknula nego si pustila da mi sive ćelije mečka plišana rasteže i razvlači k’o domaćin duvan čvarke...

- E, ’aj’ ti budi malo realna. To je vrlo logičan scenario, kad se ljudi zanesu tako u momentima strasti, zaborave na Njutnov zakon, silu gravitacije, i ono staro dobro pravilo masaputaubrzanje, i eto ti problema.

- Fizika se mora znati, što jes’ jes’...

- I ti se tu sad pravi fina, al’ znam ja da si ti onomad seksove praktikovala ’di koze pod ručnom pasu, ’di je ’ladno, tvrdo, neudobno, i ’di normalni ljudi ne smeju ni da privire. Samo se ti femkaj, znam ja ko si ti ispod te uštogljene persone koju drugima prikazuješ.

- Ćut’, bre, čuće te neko ko ne treba, i šta ćemo onda?! Osim ako nemaš žarku želju da svoje je***anje mog mozga preseliš na ’ladan i tvrd beton ispod nekog mosta, i da nas u kutiju oboje preseliš u kartonsko naselje, ćuti tu, i pravi se da nemaš pojam ni o čemu!

- Ćutim, evo, ćutim... Pod uslovom da ćeš ti isto tako da ćutiš za moje medenjake i moje neumerenosti u tom pogledu. Znamo se mi, oboje smo neumereni (namig-namig), svako na svoj način.

- Ko me s vilama u leđa ter’o medveda da usvojim, umesto da sam lepo kupila tamo u Irskoj jedan lep, ergonomski vibrator sa tri brzine, uzemljenjem, i detelinkom na vr’ aparature, eto mi sad... Ćuti, trpi, i pravi se da nemaš blagog pojma ni o čemu pod kapom nebeskom, jer ako ovaj mali plišani demon progovori, ostadosmo mi i bez uhlebljenja, i bez smeštaja, a bogme i bez svetle budućnosti koja ne uključuje crveni fenjer i erotski plavu čipku... E, neka mi vala, sama sam kriva za sve probleme na ovom svetu, i svoje, i tuđe, tako mi i treba...

Meda u epizodi "Trt, mrt, život ili smrt"

- Debeli.

- SVE CE TO, O, MILA MOJA, PREKRITI MEDENJACI, NESQUICK I PANDALADAAAA…

- DEBELI!!!

- Šta vičeš, BRE!!! Nisam gluv!

- Nisam ni ja, sunce moje medveđe, ali kako si krenuo, uskoro ću postati! Smanji volume makar na nivo babe bez slušnog aparata, tvoj umilni glasić po moje bubne opne ima jednako nežno dejstvo k’o cigla po veš-mašinu u fazi centrifuge! I pusti tu Pandaladu iz šapa, medijabetes ćeš dobiti!

- Ne znaš ti šta valja. Vi ste ljudi, bre, mnogo glupi, svi redom. Qrčite se kako ste veliki, opasni, i pametni, a sami sebe ne vidite, to koliko ste puni praznog ega. Mislite da ste sami po sebi zaslužili dobro, i da vam se loše stvari dešavaju jer su drugi ljudi zli, a zapravo pojma nemate. Pravite sranja, svakog dana, na svakom koraku, povređujete one koji vas vole i rečima i postupcima, ali božemoj, zašto bismo se mi menjali, MI smo sjajni, a drugi su krivi za sve, i oni MORAJU da nas prihvate u svoj našoj blistavoj nesavršenosti jer mi NEĆEMO da se menjamo i NEĆEMO da budemo manja stoka spram ostatka sveta. Vi ljudi jedete govna, non-stop, pa ste to i postali, a ja makar jedem slatkiše, lepše je biti medenjak zaliven Nesquick-om i premazan Pandaladom nego govno zaliveno parfemom i premazano šminkom koja se spere čim zineš.

- E, mali, batali me toga... Vrtela sam i ja tu priču dugo, sad me boli qrtz šta ko radi u svom životu, šta radi drugima, da li ume da poštuje i ceni to što ima ili mu je dupe zinulo za više. Razgonila sam na buljuke te što ne vide božanstvo u drugom čoveku, niti se pitaju šta tuđem emotivnom biću čine time što se ponašaju kao neiživljena goveda i ne umeju da pitaju ni Kako si pre no te zajašu jer im treba nešto od tebe, savet, pažnja, usluga, rame za plakanje, blinking background za dokazivanje sopstvene nazovi-veličine. Pusti, stoka je stoka. Ko se probudi, probudiće se u svoje vreme, ne mo’š ti tu ništa, al’ ne moraš tuđa sranja da jedeš na lopatu samo zato što si se na liniji zatek’o. Nego, htela sam da te pitam za savet.

- A, to. Reci, naravno, ja sve najbolje znam uvek, svuda, stalno, i globalno.

- Ne mog’ više da radim. Opet presis’o kreativni motor, mentalni hrčak rikn’o u točkiću, otkačio se feder i vinkla se razdžiguljibuljila, ode nemasni burek u propas'... Daj pomozi kolezi, smisli mi neki dobar izgovor za neko duže odsustvo iz radnih tokova i brzaka.

- Aha, tuJ smo! Nećeš da privređuješ OPET, i nećeš siroma’ raji, tj. meni za slatkiše da zarađuješ, SRAM TE BILO! Nemo’ da te čuju ovi tvoji iz Novoga Sada, otkaz ćeš da popiješ pre no ja toplu čokoladu!

- A daj, budi ortak, ti uvek imaš dobre fore za vađenje guj’ce iz procepa. Evo, kupiću ti od sledeće plate duplu turu Nesquick-a kad odemo u kafanu.

- Ti meni u kafanu odvedeš, i to jeste napredak u poređenju sa onim našim kukavnim stanjem od ranije, kad si me krila od ostatka sveta kao baba bušne lufthozne. Ali moram te podsetiti da ti meni u kafani ne kupiš ni jednu jedinu turu Nesquick-a. Dvaput ništa je, ergo, opet ništa.

- JEBEMTEŽIVOTE! Tako mi i treba kad sam našla da usvojim pametnog medveda, da sam pokupila nekog blentu mutavog, život bi mi lakši bio... Oke, bato, dobićeš šta ’oćeš, daj samo rodi to rešenje za moj akutni problem lenjitisa, otiš’o babi mozak na večna lovišta pre vremena, a i ostatak babe će uskoro ako se ovo ’vako rastegne, k’o lastiš na kineskim gaćama kad ih iskuvaš.

- Hmmmm... Vrati mi Pandaladu, ne mogu da mislim na suvo.

- Ete ti, na! Vidi, sve si pojeo, sav si se umazao... Vid’ šape, vid’ njušku, i po REPIĆU si se mazao Pandaladom??!!! Rođače, sine, brate, sokole, pa ’de to ide! A jes’, bili su u pravu naši stari, ko masla ima, taj se i po guj’ci maže.... Hjoj, Jope’ moram da te kupam sad, pa jbt...

- Odabij od kazana! Nema kupanja dok ne smislimo rešenje i ne oližem koficu! Dakle. Ahm. A jel mo’š da slomiješ neki ekstremitet na tim tvojim rolerima? Poželjno gornji, jerbo si za u_ruke školovala.

- Sine, kad sam rekla ’dobar izgovor’ na to sam i mislila. Ne razlog, pameti majkina, no izgovor.To je kao ono kad ti neko kaže da nešto ne može jer ga mrzi.

- A dobro sad... Moram da dodam još malo Pandalade, vi’š da i meni mozak baguje isto k’o i tebi... Kud nađoh da se prilepim retardiranoj foki, boktemazo, š’o nisam nekog bistrijeg staratelja obrlatio, život bi mi bio lakši, ovako moram stalno ja da mislim umesto zakonski nepriznatog udomitelja za sve što je bitno i hitno...

- Manje pričaj, više misli, guzico musava.

- Evo, mislim, mislim, viš’ kol’ko Pandalade zahvatam, mora to tako...

- Čekam. Minuti ističu, cure, klize, ispadaju iz džaka mog životnog veka, daj smisli taj izgovor pre no što mi svo vreme na majčici Zemlji istekne i umrem usred egzistencijalnog rebusa!

- E, a da kažeš da ti je opet umrla baba, a?

- To ne možemo. Ima tamo na onom našem drugom blogu cela istorija babinog života, smrti, i zagrobnog bitisanja, svako ko ima tri grama mozga (koji nije od Pandalade izlapeo pritom) će se setiti toga, i opet najebasmo.

- Aaaaaa, jeste, vidiš... Prevideo sam tu sitnicu, znači, moram da dodam još malo Pandalade u_se.

- Dodaću ja tebe prvom detetu u parku, znaš, i ovaj put ti neću guj’cu vaditi iz belaja kad omladinac krene da bega preko travnjaka lupajući se patikama u guzove! Prošli put sam te jedva otela onom malom, taj će verovatno da bude inostrani investitor kad poraste, kako je krenuo da privatizuje tuđe bez ikakvog konkretnog ulaganja od malih nogu...

- NE DAJ ME DA ME DECA RAZVLAČE OPET PO PARKIĆU, BOG TI DAO SREĆE I ZDRAVLJA!

- Neću, ali daj, sarađuj malo, brate. Neće se o'sustvo uzeti samo i doć’ nama na vrata, sa sve buketom i bombonjerom u šapama.

- E, a da kažeš da je neko tvoj odapeo, bacio kašiku, otiš’o da miriše bele rade od ispod zemlje?

- Ko moj, rode, osim tebe nemam nikog više, i nadležni poslovni organ je s tim dobro upoznat.

- Uffff... A vidiš, to bi bila dobra fora, em dobiješ odsustvo sad za imaginarnu sahranu, plus dobiješ gratis koji slobodnjak za četres’ dana, plus za šes’ meseci, pa za godinu...

- Slušaj me ti sad dobro. Ako nisi u stanju da nam vaskrsneš, rodiš, ili barem kloniraš nekog člana uže rodbine, te morbidne ideje batali. Aj’ da bar imam koga živog a da je blizu moje grane na porodičnom stablu pa da mi umre, nego nemam, jedino iz groba d’ izvadim nekog pa da ga opet upokojim... Il’ da se i ja obesim o tu granu porodične nam žalosne vrbe, ono, po principu, dobila bih i višegodišnji odmor i udoban smeštaj s pogledom na reku na neodređeno...

- 'aj' ne seri više, ’leba ti. Nego, jel imaš uslova da stekneš pegavi tifus do sutra ujutru? Ili barem malariju, šugu, koleru, bolest ludih krava, ili slinavku, šap, parazite neke...?

- Parazita sam, vala, stekla, pre par godina kad sam tebe usvojila!

- Dobro, bre, što si prznica takva... Znači, nemaš uslova?

- Nemam, a nećeš ti, bogme, Pandalade videti u narednih par godina, vi’š da ti ti prosti ugljeni hidrati i biljna mas’ ništa ne pomažu u intelektualno napornim zadacima!

- Ih, bre, al’ si neka... A baš bi bilo dobro da ti rikne neko koga nemaš, to je baš onako zgodno, čist račun, dugo odsustvo, ne mo’ž čovek da bira ka’ će d’umre i Gospodu se pre'stavi...

- Alo, bre, mani se tog grobarskog zanimanja više! Nema, sve smo sa’ranili, oplakali, za dušu im bestrzajno rakiju natezali i zaupokojenu pogaču žvakali, NEMA VIŠE! Ovi što su mi pretekli, njih nećemo pre vremena u rajske vrtove da šaljemo, znaš kako kažu, kakve su ti misli, takav ti je život, još ćemo nekog od naših mentalno u raku d’oteramo sa sve vilama u leđa!

- Pa ono jes’, ne ide...

- Ne ide, ne ide, niko ne ide Svetom Petru iz zatrke samo zato što se nekom njegovom uz’oćao koji slobodan dan!

- A nije dobro to ni za dušu, mislim...

- Nije, srce pametno moje, nije lepo i pristojno ljude preko_reda u Dženet slati, pa makar i u mislima.

- E, evo tebi ova kofica, dodaj mi drugu, ovde nema više krema.

- NEMA VIŠE KREMA, TAKO JE, DO DALJNJEG! Na dijeti si od ovog momenta! Još ćeš mi i tek primljenu platu smazati dok si rek’o medenjak, pa kud ću onda!

- Pa zna se... Pod Pančevac, u mutan i ’ladan Dunav...

- Tebi se baš ja ne živim, jel da?

- Joj, izvini, nisam mislio ništa loše...

- Nisi ti, srećo moja, mislio uopšte. Od tolike količine Pandalade ti je izlapeo mozak, k’o meni od duvana, i sad nemaš čime da misliš. I sad možemo da radimo samo šta?

- Da idemo pod Pančevac, na ’ladan beton, i da turimo kamen pod_glavu i na njega karton da nam ne bude zima po mozgu koji je izlapeo, a stiropor da metimo pod guj’cu, da ne žulja...

- NE! Jedino što nam preostaje u ovoj situaciji jeste da nastavimo da radimo k’o da nam je poslednje u životu!

- A ni tebi se baš ne živi, a?

- Joj, da, nisam ni ja razmislila pre no sam zinula, vidiš... Dakle, nazad na brainstorming, neće se ti postovi sami napisati, a ti od danas da postiš, jes’ čuo?

- Jesam, jesam... Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, izlapeo mozak od promaje i Pandalade, niš’ se tu ne zadržava dugo...

- I tako mi i treba, i neka mi, i treba da se mučim, mogla sam da kupim gumene mede tamo u Irskoj pa da ih pojedem i da makar znam da su mi osnovne fiziološke potrebe podmirene, a ovako jok, plišani medved mi pojede sve po kući na blef, fol, i nulti ROI... Jebe život, jebe, rupe ne bira...