- Debeli.
- SVE CE TO, O, MILA MOJA, PREKRITI MEDENJACI, NESQUICK I
PANDALADAAAA…
- DEBELI!!!
- Šta vičeš, BRE!!! Nisam gluv!
- Nisam ni ja,
sunce moje medveđe, ali kako si krenuo, uskoro ću postati! Smanji volume makar
na nivo babe bez slušnog aparata, tvoj umilni glasić po moje bubne opne ima
jednako nežno dejstvo k’o cigla po veš-mašinu u fazi centrifuge! I pusti tu
Pandaladu iz šapa, medijabetes ćeš dobiti!
- Ne znaš ti šta
valja. Vi ste ljudi, bre, mnogo glupi, svi redom. Qrčite se kako ste veliki,
opasni, i pametni, a sami sebe ne vidite, to koliko ste puni praznog ega.
Mislite da ste sami po sebi zaslužili dobro, i da vam se loše stvari dešavaju
jer su drugi ljudi zli, a zapravo pojma nemate. Pravite sranja, svakog dana, na
svakom koraku, povređujete one koji vas vole i rečima i postupcima, ali
božemoj, zašto bismo se mi menjali, MI smo sjajni, a drugi su krivi za sve, i
oni MORAJU da nas prihvate u svoj našoj blistavoj nesavršenosti jer mi NEĆEMO
da se menjamo i NEĆEMO da budemo manja stoka spram ostatka sveta. Vi ljudi jedete govna, non-stop,
pa ste to i postali, a ja makar jedem slatkiše, lepše je biti medenjak zaliven
Nesquick-om i premazan Pandaladom nego govno zaliveno parfemom i premazano šminkom koja se spere
čim zineš.
- E, mali, batali
me toga... Vrtela sam i ja tu priču dugo, sad me boli qrtz šta ko radi u svom
životu, šta radi drugima, da li ume da poštuje i ceni to što ima ili mu je dupe
zinulo za više. Razgonila sam na buljuke te što ne vide božanstvo u drugom
čoveku, niti se pitaju šta tuđem emotivnom biću čine time što se ponašaju kao
neiživljena goveda i ne umeju da pitaju ni Kako si pre no te zajašu jer im treba nešto od tebe, savet, pažnja, usluga, rame za plakanje, blinking background za dokazivanje sopstvene nazovi-veličine. Pusti, stoka je stoka. Ko se probudi, probudiće se u svoje
vreme, ne mo’š ti tu ništa, al’ ne moraš tuđa sranja da jedeš na lopatu samo
zato što si se na liniji zatek’o. Nego, htela sam da te pitam za savet.
- A, to. Reci,
naravno, ja sve najbolje znam uvek, svuda, stalno, i globalno.
- Ne mog’ više da
radim. Opet presis’o kreativni motor, mentalni hrčak rikn’o u točkiću, otkačio
se feder i vinkla se razdžiguljibuljila, ode nemasni burek u propas'... Daj pomozi kolezi, smisli mi neki
dobar izgovor za neko duže odsustvo iz radnih tokova i brzaka.
- Aha, tuJ smo!
Nećeš da privređuješ OPET, i nećeš siroma’ raji, tj. meni za slatkiše da
zarađuješ, SRAM TE BILO! Nemo’ da te čuju ovi tvoji iz Novoga Sada, otkaz ćeš
da popiješ pre no ja toplu čokoladu!
- A daj, budi
ortak, ti uvek imaš dobre fore za vađenje guj’ce iz procepa. Evo, kupiću ti od
sledeće plate duplu turu Nesquick-a kad odemo u kafanu.
- Ti meni u
kafanu odvedeš, i to jeste napredak u poređenju sa onim našim kukavnim stanjem
od ranije, kad si me krila od ostatka sveta kao baba bušne lufthozne. Ali moram
te podsetiti da ti meni u kafani ne kupiš ni jednu jedinu turu Nesquick-a. Dvaput
ništa je, ergo, opet ništa.
- JEBEMTEŽIVOTE! Tako
mi i treba kad sam našla da usvojim pametnog medveda, da sam pokupila nekog
blentu mutavog, život bi mi lakši bio... Oke, bato, dobićeš šta ’oćeš, daj samo
rodi to rešenje za moj akutni problem lenjitisa, otiš’o babi mozak na večna lovišta pre vremena,
a i ostatak babe će uskoro ako se ovo ’vako rastegne, k’o lastiš na kineskim gaćama
kad ih iskuvaš.
- Hmmmm... Vrati
mi Pandaladu, ne mogu da mislim na suvo.
- Ete ti, na!
Vidi, sve si pojeo, sav si se umazao... Vid’ šape, vid’ njušku, i po REPIĆU si
se mazao Pandaladom??!!! Rođače, sine, brate, sokole, pa ’de to ide! A jes’, bili
su u pravu naši stari, ko masla ima, taj se i po guj’ci maže.... Hjoj, Jope’
moram da te kupam sad, pa jbt...
- Odabij od
kazana! Nema kupanja dok ne smislimo rešenje i ne oližem koficu! Dakle. Ahm. A
jel mo’š da slomiješ neki ekstremitet na tim tvojim rolerima? Poželjno gornji,
jerbo si za u_ruke školovala.
- Sine, kad sam
rekla ’dobar izgovor’ na to sam i mislila. Ne razlog, pameti majkina, no
izgovor.To je kao ono kad ti neko kaže da nešto ne može jer ga mrzi.
- A dobro sad...
Moram da dodam još malo Pandalade, vi’š da i meni mozak baguje isto k’o i
tebi... Kud nađoh da se prilepim retardiranoj foki, boktemazo, š’o nisam nekog
bistrijeg staratelja obrlatio, život bi mi bio lakši, ovako moram stalno ja da
mislim umesto zakonski nepriznatog udomitelja za sve što je bitno i hitno...
- Manje pričaj,
više misli, guzico musava.
- Evo, mislim,
mislim, viš’ kol’ko Pandalade zahvatam, mora to tako...
- Čekam. Minuti
ističu, cure, klize, ispadaju iz džaka mog životnog veka, daj smisli taj izgovor
pre no što mi svo vreme na majčici Zemlji istekne i umrem usred
egzistencijalnog rebusa!
- E, a da kažeš
da ti je opet umrla baba, a?
- To ne možemo.
Ima tamo na onom našem drugom blogu cela istorija babinog života, smrti, i
zagrobnog bitisanja, svako ko ima tri grama mozga (koji nije od Pandalade izlapeo pritom) će
se setiti toga, i opet najebasmo.
- Aaaaaa, jeste,
vidiš... Prevideo sam tu sitnicu, znači, moram da dodam još malo Pandalade u_se.
- Dodaću ja tebe prvom
detetu u parku, znaš, i ovaj put ti neću guj’cu vaditi iz belaja kad omladinac
krene da bega preko travnjaka lupajući se patikama u guzove! Prošli put sam te
jedva otela onom malom, taj će verovatno da bude inostrani investitor kad
poraste, kako je krenuo da privatizuje tuđe bez ikakvog konkretnog ulaganja od malih nogu...
- NE DAJ ME DA ME
DECA RAZVLAČE OPET PO PARKIĆU, BOG TI DAO SREĆE I ZDRAVLJA!
- Neću, ali daj,
sarađuj malo, brate. Neće se o'sustvo uzeti samo i doć’ nama na vrata, sa
sve buketom i bombonjerom u šapama.
- E, a da kažeš
da je neko tvoj odapeo, bacio kašiku, otiš’o da miriše bele rade od ispod
zemlje?
- Ko moj, rode,
osim tebe nemam nikog više, i nadležni poslovni organ je s tim dobro upoznat.
- Uffff... A
vidiš, to bi bila dobra fora, em dobiješ odsustvo sad za imaginarnu sahranu,
plus dobiješ gratis koji slobodnjak za četres’ dana, plus za šes’ meseci, pa za
godinu...
- Slušaj me ti
sad dobro. Ako nisi u stanju da nam vaskrsneš, rodiš, ili barem kloniraš nekog
člana uže rodbine, te morbidne ideje batali. Aj’ da bar imam koga živog a da je
blizu moje grane na porodičnom stablu pa da mi umre, nego nemam, jedino iz
groba d’ izvadim nekog pa da ga opet upokojim... Il’ da se i ja obesim o tu
granu porodične nam žalosne vrbe, ono, po principu, dobila bih i višegodišnji odmor
i udoban smeštaj s pogledom na reku na neodređeno...
- 'aj' ne seri
više, ’leba ti. Nego, jel imaš uslova da stekneš pegavi tifus do sutra ujutru?
Ili barem malariju, šugu, koleru, bolest ludih krava, ili slinavku, šap,
parazite neke...?
- Parazita sam,
vala, stekla, pre par godina kad sam tebe usvojila!
- Dobro, bre, što
si prznica takva... Znači, nemaš uslova?
- Nemam, a nećeš
ti, bogme, Pandalade videti u narednih par godina, vi’š da ti ti prosti ugljeni
hidrati i biljna mas’ ništa ne pomažu u intelektualno napornim zadacima!
- Ih, bre, al’ si
neka... A baš bi bilo dobro da ti rikne neko koga nemaš, to je baš onako
zgodno, čist račun, dugo odsustvo, ne mo’ž čovek da bira ka’ će d’umre i
Gospodu se pre'stavi...
- Alo, bre, mani
se tog grobarskog zanimanja više! Nema, sve smo sa’ranili, oplakali, za dušu im
bestrzajno rakiju natezali i zaupokojenu pogaču žvakali, NEMA VIŠE! Ovi što su mi pretekli, njih nećemo pre
vremena u rajske vrtove da šaljemo, znaš kako kažu, kakve su ti misli, takav ti
je život, još ćemo nekog od naših mentalno u raku d’oteramo sa sve vilama u leđa!
- Pa ono jes’, ne
ide...
- Ne ide, ne ide,
niko ne ide Svetom Petru iz zatrke samo zato što se nekom njegovom uz’oćao koji
slobodan dan!
- A nije dobro to
ni za dušu, mislim...
- Nije, srce
pametno moje, nije lepo i pristojno ljude preko_reda u Dženet slati, pa makar i
u mislima.
- E, evo tebi ova
kofica, dodaj mi drugu, ovde nema više krema.
- NEMA VIŠE
KREMA, TAKO JE, DO DALJNJEG! Na dijeti si od ovog momenta! Još ćeš mi i tek
primljenu platu smazati dok si rek’o medenjak, pa kud ću onda!
- Pa zna se...
Pod Pančevac, u mutan i ’ladan Dunav...
- Tebi se baš ja ne
živim, jel da?
- Joj, izvini,
nisam mislio ništa loše...
- Nisi ti, srećo
moja, mislio uopšte. Od tolike količine Pandalade ti je izlapeo mozak, k’o meni
od duvana, i sad nemaš čime da misliš. I sad možemo da radimo samo šta?
- Da idemo pod
Pančevac, na ’ladan beton, i da turimo kamen pod_glavu i na njega karton da nam
ne bude zima po mozgu koji je izlapeo, a stiropor da metimo pod guj’cu, da ne
žulja...
- NE! Jedino što
nam preostaje u ovoj situaciji jeste da nastavimo da radimo k’o da nam je
poslednje u životu!
- A ni tebi se
baš ne živi, a?
- Joj, da, nisam
ni ja razmislila pre no sam zinula, vidiš... Dakle, nazad na brainstorming,
neće se ti postovi sami napisati, a ti od danas da postiš, jes’ čuo?
- Jesam, jesam...
Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, izlapeo mozak od promaje i Pandalade, niš’
se tu ne zadržava dugo...
- I tako mi i
treba, i neka mi, i treba da se mučim, mogla sam da kupim gumene mede tamo u Irskoj
pa da ih pojedem i da makar znam da su mi osnovne fiziološke potrebe podmirene,
a ovako jok, plišani medved mi pojede sve po kući na blef, fol, i nulti ROI...
Jebe život, jebe, rupe ne bira...
Нема коментара:
Постави коментар