- Ej ti
izgubljeni slučaju.
-
Tambalambaćavapamampendiiii....
- Alo bre, siđi s
tog oblaka od penaste bombone i obrati pažnju na mene momentalno!
- Meni se
obraćaš, rode?
- Jok, svojoj
senci se obraćam!
- A, ništa onda.
Tambalambažipatapalapaćapamapaćaaaaaaaaaa...
- Hej. (vuc-vuc
za nogavicu)
- Reci, rode.
- Tužan sam.
- Ih, bre... Pa
otkud to? Šta ti je, medasto srce lepo?
- Pa... Ne znam.
Samo sam tužan malo.
- Aaaa, pa ne
može to tako. Dolaz’ ’vamo. (plop na krilo) Reci sad ti tvom staratelju
ojađenom, šta se dešava?
- Pa ne dešava se
ništa. Vreme prolazi. Starim. Gubim volju. Sve mi je smor. Tuuuužan sam.
Doživotno sam tužan.
- U, al’ si neki.
Koliko godina ti imaš, medvedasti?
- Paaaaaa... Ne
umem da brojim dalje od tri, tako da tri.
- Blago meni. I
sa tri godine tebi nije do života i svih onih divnih medenjaka rasutih diljem
naše planete koji samo čekaju da ih ti uloviš i strpaš u stomačić?
- Pa nije da mi
nije do medenjaka. Samo... Medenjaci imaju rok trajanja, a i sreća koja ide uz
njih...
- A to li je. I,
šta ćemo sad, sa oročenom srećom? Gde da nađemo sreću koja neće da ubuđa i ubajati
k’o ’lebac kad ga ostaviš na ’ladnom i vlažnom mestu?
- Ne znam ja gde
ti mećeš ’lebac pa ti ubuđa. Al’ ono, jeste, kažu da ima sreća koja ne vetri, slušao
sam tako, po Jutjubovima, neke motivacione spike i... Kažu da je sreća unutra,
u tebi.
- U meni?! Ne dao
ti bog, u meni ima svega osim beskrajne radosti i elana. Ima katrana, ima
krvnih zrnaca, ima i onaj burek od jutros...
- Ma ne u tebi
kao tebi telesno, nego u meni, tebi, njima, svima. A ja ne znam gde da nađem
sreću u sebi.
- Ako instaliram
par medenjaka u tebe, jel ćeš onda da budeš srećan?
- Mooooožda.
Privremeno. Al’ to nije nikakvo rešenje, jer će od puno medenjaka da bude i
puno mene, a od viška ume da boli glava, a bogami i donji ekstremiteti.
- A jel postoji
nešto na ovome svetu što bi te sada usrećilo tak' unesrećenog?
- Pa.... Ne znam.
- Ajd’ razmisli,
pa javi.
- Pa ono...
Mislim, usrećilo bi me da sedim na suncu. I da grickam medenjak, jedan samo, i
da ćutim, ali mirno da ćutim, bez misli, bez nespokoja...
- Nespokoja?
Kojeg crnog nespokoja, spodobo jedna besposlena! I mene bi to isto usrećilo, a
vidiš, moram da radim kao konj stalno, i za sitne pare, i onda nemam kad da
jednostavno sedim i ne mislim o tome dokle mogu tako i kako ćemo se pokrpiti za
najosnovnije. Ne mogu ni da spavam jer ne mogu da se otresem egzistencijalnih
frka, i po celu noć razmišljam koju opciju od mnogih na tapetu da prihvatim a
da se na duže staze ne pokajem. Tebi je, srećo moja, dosadno. I ti, srećo moja,
meni vreme oduzimaš, a vreme je novac, a novac je iluzija sigurnosti makar do
sledeće runde komunalija.
- Šmrc... Eto,
znao sam... Tebe nije briga za mene, neka te, neka... A ja ću umreti od tuge,
pa će ti biti žao!
- Nije da mi nije
stalo do tebe, nego, medved-rode, nemam pošteno kad ni sebe da osetim, a kamoli
tuđe rane da vidam i suzama zalivam. Lepo kažu naši stari, čuvaj pare za crne
dane, a dani su crni kad padne mrak, što će reći, čuvaj pare za lude noći, kad
ćeš moći da se diskonektuješ sa mejla, portala za traženje posla i onlajn
marketplejsova, i društvenih mreža, i plešeš, skačeš, smeješ se, i sebe imaš
makar, celog i nasmejanog.
- Šljokaro. Video
sam kad ste došle pre neko veče, i video sam da ste guglale kako zaspati kad si
pijan, i u snu ste me celog ugnječile, od njuške do repića. Jedino mi nije
jasno kako si sutradan skočila iz kreveta posle 3 sata sna i navalila da radiš
kao da ti je zadnje u životu.
- Tako, srećo.
Lepo. Ne trebaju meni kule i gradovi, ne treba mi ni nešto puno keša, ne
trebaju mi ni ljudi, ni žurke, ni alkoholi jerbo ih moja jetra absorbuje k’o
sunđer i ništa joj ne bude. Fakat, zapletem jezikom, i usporim se verbalno, al’
posle 6 rakija ja sam to veče kući trezna došla jer mi u poslednje vreme ni alkohol
mozak ne može da ugasi, samo se počnem benaviti i glupirati da si muku nakratko
umanjim i po strani ostavim do ujutru. Ali zato kretanje, đuska, roleri, stav
na šakama i podlakticama, 50 trbušnjaka, i te kako može da mi digne i elan, i
raspoloženje, i svašta još nešto, da ne ulazimo sad u detalje k’o mačak u
kontejner.
- Jel to znači da
i ja treba da legnem u bure rakije i posle da skačem okolo kao bolestan majmun
tako kao ti, jel će to da me usreći i tugu mi utuli makar privremeno?
- Ne znam, srećo.
Ali možeš da probaš. Mene od toga trajnije usrećuje dobro urađen posao, i
priznat kvalitet truda i vremena koje sam u nj uložen. Usrećuje me sunce na
koži, usrećuje me besplatan album za sličice iz Kung Fu Pande, usrećuje me kad
su moji ljudi fobro, usrećuje me bogme i dobar seks, usrećuje me nekad i zdrav
intelektualni razgovor, kad imam kapaciteta za to – ali onaj koji se ne svodi
na drvljenje kurca, patetike, i superiorne nastupe. Usrećuje me sve, posebno
ono što se parama ne može kupiti jer to jedino vredi. I da, usrećuješ me ti,
mnogo.
- Stvarno?
- Stvarno. Ti si
deo mene, onaj blesavi deo mene. I ne volim kad si tužan, jer ti si čist, ne
kalkulišeš, ne spletkariš, ne poturaš noge, ne mračiš mi moje mrakove dodatno, i
ne sereš previše o tome da je sve na svetu vazda crno i da je život konstantna muka.
Da je dobro nije, a da je život daleko od bajke, to znamo svi, i svi na te loše
klinove svoje emotivne mantile kačimo, pa još teži budu. A imamo toliko toga zbog
čega bismo mogli biti hepi i zahvalni, i zbog čega bismo se mogli radovati k’o
kuče u liftu. Zdravi smo, imamo drage ljude, možda ne sve, ali dosta njih. Imamo
vid, i sluh, i glas, imamo za pojesti, i gde prespavati, i možemo makar jedan deo
dana biti upravo ono što jesmo – a mi biramo da budemo tužni, da tavorimo ceo život
i da ne vidimo ono dobro što imamo. Zato me usrećuješ, jer ti ne posmatraš svet
kroz zatamnjena stakla, već u njemu vidiš ono smešno, lepo, i nevino. Nemoj to
nikad izgubiti. Jer kad to izgubiš, onda ti više ništa ne vredi, ma koliko para
imao, gde sedeo, i s kim vreme provodio.
- Sad mi je
bolje. I šta sve to još kod mene lepo ima?
- Sedi pa
razmisli, šta me tu sad još dodatno zamajavaš. Eno, tamo ti je ogledalo, nasmej
se u njega, i pusti da ti oči zasvetle. I pogledaj malo bolje. Ta sreća koja se
nekako zaturi, tu je, unutra. You just need to find your inner child, or at
least one happy thought, and hold onto it. That happy thought is what makes it
all the hustle and hassle worth it.
