Prvi put s Medom na izoliranje

- Debeli, dodaj mi tu traku.
- Po stoti put, nisam ja debeo, to mi je onomad ona tvoja dodala implant u vidu vunastog punjenja hirurškim zahvatom kroz mesto ‘di leđa gube svoje časno ime. Ako uskoro ne prestaneš da me diskriminišeš i ponižavaš po količinskom osnovu, stupiću u štrajk, i onda neće imati ko da pojede sve ove divne, mekane, mirisne medenjake krasne bademaste boje koji ti ovako namiguju i šapuću Proždrni me kao baba ajvar, hjoj...

- Dobro, de, sehi Medo, dodaj mi traku kad te moli tvoj mučeni Miš.
- E, tako može. Koju traku?

- Pa tu, za vrata, zarad dobrobiti kućnog buĐeta.

- Ne vidim traku.
- Kupi sočiva.
- E, pa, ne mogu sve odjednom! Čas Dodaj mi traku, čas Idi na pijac i kupi sočivo za ručak…

- Ne sočivo za jedenje, no za gledanje, debeli.

- Eto, OPET! Opet me prozivaš po zapreminskim osnovama, ja ovako više ne mogu da živim! EMIGRIRAĆU!

- Ene, a tek što si stig’o u Srbiju, nema ni četir’ godine. Brzo radi majka i maćeha, brzoooo, tek što kročiš šapom, odma’ ti pripadne muka od ovog zavadljivog podneblja pa si već okom kroz živicu… Oke, batice, možeš da emigriraš ali tek kad mi dodaš traku da izolujemo vrata.

- AMAN, KOJU TRAKU?! Ja ovde vidim samo ovo mekano što napada iz zasede i lepi se za usta i njušku kad pokušaš da ga… Istražiš  gustatornim čulom.

- NE JEDI TRAKU, IDIOTE MEDVEĐI! Jel ‘oćeš da nam račun za stuju opet bude k’o da smo grejali celo Mirijevo na ovu jednu sirotu TA peć, jel to ‘oćeš? Jel ‘oćeš da opet živimo na buđavom ‘lebu i razblaženoj supi jer ne možemo da skrpimo kintu za Elektrodistribuciju? Raspikućo jedna!

- Pa ja sam samo probao… Mislim, mekano je, pa ono…

- Nema šta tu da se proba, to je kancerogeno, k’o i sve ostalo što jedemo! I nije zdravo za stomak, zalepi se unutra po crevima svuda i neće da izađe na drugi kraj, nego ti izoluje ceo probavni trakt, pa ne možeš da svariš medenjake i onda cvrc! Džaba ste žvakali!

- Ajoj… Nisam, majkemi! Nisam pojeo ni santim, sve je tu! Ono, jes’ da je sad malo izbalavljeno, pa će možda labavije da drži vrata, al’ šta sad…

- Ne drži to, rode, vrata, nego drži stanje na tekućem da ne ode u minus kad krene minus! Vidi šta si sad uradio, sad mi opet fali četir’ i_po metra da sve lepo zadihtujem…

- E, pa nema frke, ide ti rođendan, reci raji da ti kupe traku za izolaciju, upakuju i ture mašnicu odozgore, i nema da fali.

- Kojoj raji, boktetvojblesavi, ja prijatelja skoro pa više ni nemam, skroz sam se izolovala socijalno u poslednje dve godine, nije mi trebala traka, dovoljno je bilo što sam radila kao magarac i nisam stizala da zalivam i negujem prijateljstva stečena davnijeh vremena… Samo su mi ovi moji iz kanca ostali, a ni njih više neću da imam pri ruci za gnjavljenje i smaranje svakog dana, sad kad sam dala otkaz! Buaaaahhhhaahahah, umreću sama, poješće me nezasiti debeli plišani medved kad mu ponestane medenjakaaaaa….

- Ja i dalje nisam debeo, samo da znaš.

- Ma znam…. Ali baš će mi faliti, znaš.

- Mhm.

- Šta izvodiš sad, stvarno će mi nedostajati...

- Ništa ja. TI si im otuđila onu debelu knjigu, pukli su lovu tebi na poklone, ostavila si ih na cedilu u odsudnom času kad su svi planirali da uteknu na godišnje odmore, i sad kad budeš otišla tamo po radnu knjižicu, metnuće te na lomaču, podložiti vatricu i napraviti od tebe čvarke jer ih je tvoj otkaz pred rođendan koštao više no državu to vaše neprivatizovano gubitaško preduzeće.

- Nije to debela knjiga, to je Oksfordov tezaur od ‘iljadu-pljus strana. I čisto da se zna, nisam ja to sama otuđila. Taj tezaur sam kibicovala još onda kad je trebalo da se baštini rečnička građa pri gašenju firme, lepo sam odma’ složila onaj tužni šteneći pogled, zakmečala umilno Ja ‘oću toooo, i eksplikatorno uprla prstom u vitrinu, eno, ima još moj DNK tamo na staklu….

- Jel se kaže eksplicitno ili eksplikatorno?

- Zavisi od konteksta, debe…

- Da ti nije palo na pamet.

- Dobro, de, od konteksta zavisi, ljubavi plišana. Znaš valjda toliko do sada, živiš sa prevodiocem već jače od tri godine.

- Mhm. Kod vas sve uvek zavisi od konteksta.

- Pa jeste. Vidiš kako kaže premijer. Kad kažeš nešto, onda to može da znači svašta – ili ništa, kako kad, zavisno od potrebe, vladajućeg režima i date političke situacije…

- Dobar vam taj kontekst, fakat. To znači da je zapravo jako teško razumeti ljude jer svako ima neki svoj kontekst i svako misli nešto drugačije a govori istim jezikom kao i ti, jel da?

- Pa jeste. Eto, vidiš kako je našem premijeru stalno teško. Teško mu je, jako mu je teško, crče koliko mu je teško, i nikad mu nije lako. Ne mož’ prosto siroma’ čovek da živi od težine slučaja, situacije i problema. I svi mi, tako teški k’o crna zemlja srpska, njemu na kičmi sedimo i kukamo kako nam je teško, pa je njemu jadnom pod našim teretom još teže. I zato, dušo moja podgojena plišana, moramo svi od reda i preko_reda da smršamo, pa zato cene klope i komunalija rastu a kupovna moć i vrednost dinara opadaju. To je zapravo sve za naše dobro, jer smo teški, ubionasbog koliko smo teški, i moramo da izgubimo bar malo na toj težini i postanemo lakši da bi nas naš voljeni premijer na leđima svojim junačkim nosio a da ne lipše od pritiska posle dva koraka.

- Aha, kapiram, to je kao ono s tvojim pritiskom. Tebi pritisak krene da skače kad ja skačem po tebi ujutru dok petlovi još ne zapevaju i da pevam Drti Dajanu. A onda tebi pritisak nastavi tako da skače svaki put kad se potreseš, uplašiš, rastužiš ili naljutiš u toku dana, što će reći stalno. Jao, pa to znači da si ti naš premijer, i tebi je stalno teško!

- Pridaviću te ovom trakom za izolaciju ako nastaviš da me porediš s tim stvorenjem.

- Pa kad jeste! Njemu je teško zbog Tanjuga, i tebi je teško zbog Tanjuga. Njemu je teško zbog problema, i tebi je teško zbog problema. Njemu je teško jer je državni budžet skroman, i tebi je teško jer nam je kućni buĐet siromašniji od crkvenog miša! Jao, priznaj, ti se noću prerušiš u Vučića, uzjašeš metlu i kreneš okolo da spasavaš ljude tako što im napraviš stopedesetosam problema koje inače nemaju, pa ih onda od tih imaginarnih cimova izbaviš, a sve to kako bi oni tužni i čemerni zaboravili sve ostale frke koje ih muče!

- Daj mi traku za izolaciju.

- Izvoli, voljeni moj premijeru.

(frrrrrrr, šljep, zalep)

- E, tako.

- Frflj, mrmlj, grmljmuš!

- Neću da ti skinem traku s njuške, ne dolaziš u obzir.

- Frfljmbrblj!

- Nećeš se ugušiti, diši na njušku kao svaki normalan medved. Ta traka je mera preventive, i za tvoje i za moje dobro. U suprotnom ćeš ti nastaviti da pričaš i meni tim svojim pričanjem da dižeš pritisak, što će se odraziti na tvoje dobrostanje jer kad mi padne mrak na oči, neću biti odgovorna za postupke koji mogu ugroziti tvoj mečiji integritet i suverenitet. Dakle, traka na njušci je za opštenarodno dobro. Ćuti tu, i nastavi da dodaješ traku.

- Frljljljljljljlj….

- Mogla sam da kupim šta sam htela, božićnu čarapu, glinenog patuljka, detelinku sa čitiri lista, ali ne! Plišani medved je sjajna uspomena na Irsku, on je divan, mekan i ima tako lepe oči… Eto ti sad te lepote, pa ti trpi mečiji javašluk dok te u zvučno izolirani grob ne otera… 

Meda i Psihičke Pripreme za Novo Radno Okruženje

- Ali meni nije jasno zašto mi sad moramo da idemo iz one retro kancelarije u tamo neki Novi Grad, med’ tuđe ljude.
- Nije to retro kancelarija, to je sve izvorni antikvarni nameštaj iz Titovog doba, uključujući tehniku. U Prizadu se ništa promenilo nije još otkako je Gestapovo sedište tu bilo posađeno pa zaliveno krvlju i suzama izgubljenih duša, od kojih dvestotinak i danas luta štrokavim hodnicima u potrazi za spasom zvanim mesečna plata. Eno, u podrumu još uvek džedže oni lokoti, lanci i neprobojna metalna vrata s okruglim mehanizmima za zatvaranje, iako više za njima nema potrebe jer izgubljene duše same dolaze svakoga dana da se tu muče i zlopate između umazanih mermernih zidova. Moramo, ljubavi, da idemo odatle zato što u toj kancelariji – a i šire, po celoj firmi, a i mahom državi nam – više para nema, a ja ipak nemam Stokholmski sindrom. I ne idemo u Novi Grad nego u Novi Sad.
- Kakve veze sad ima to što nema para? Nema para pa šta. Imamo medenjake i neskvik u prodavnici.
- Jeste, srećo moja, ali bez para nema medenjaka i neskvika. Bez para, nema ni prodavnice.
- Ijaoj, otkud to?! Jel svuda tako? Ko je pojeo moje medenjake i popio moj neksvik?!
- Mi smo popili. I pojeli. I medenjake, i neskvik, i buđelar zvani državni budžet, a bogme i Fond za poplavljene i zemljostresirane.
- Nije valjda! Pa nismo baš tolike izelice...
- Jesmo, Medo, jesmo. Pet godina nije malo. Tačnije, pet i po ako računaš ono što sam volontirala zarad duše izgubljene svoje i ugovora o honorarnom angažmanu koji se stalno nekako izmicao zbog restruktuiranja, rebalansa i reforme.
- Jasno, torta je kriva za to što nisu hteli da te prime u radni odnos.
- Ne reforma torta, debeli. Nisu mogli zbog toga što se kao nešto jako dugo menjalo da bi ostalo isto.
- Idi boga ti. Nisu hteli da te prime u radni status jer nisi normalna, lepo reci.
- E, idi vidi da nisam u frižideru umesto što se tu kao praviš pametan.
- Ja se ne pravim, ja jesam pametan. Za razliku od tebe, koja ćeš mesec dana da potežeš do tamo i nazad da bi vratila izgubljene medenjake i neskvik populaciji kojoj te hranljive materije po svim zakonima pripadaju, tj. meni.
- More marš, znaš! Neću da potežem do tamo i nazad pješ'ce, i ti ideš sa mnom.
- Zašto bih?
- Zato što tamo imaju slatkiši.
- Da, ali ti ćeš ih doneti. Moje je samo da sedim i strpim se koji sat više, i svi ti ugljeni hidrati ce sami doći meni na šape.
- Ali vozićemo se vozom. Svaki dan. Po par sati. Znaš koliko je to zanimljiva avantura.
- Znam. Ti i Železnice Srbije ste oduvek bili u ljubavi, zato si kao svaki putnik zlonamernik skoro svaki put iz Valjeva do Beograda putovala pet-šes’ umesto dva sata.
- Pa šta. Sa svakim novim iskustvom čovek raste i razvija se.
- A zato si ti tako zakržljala kao patlidžan u vreme letnjih suša.
- Slušaj ti, pufno sačinjena od veštackih materijala, ja se nisam nit’ spekla nit’ zakržljala. Mene je život iscedio, a i ono što život nije do sada stigao da proždrne, poj’o je posao, a ostatke si ti svojim mečijim zanovetanjem i džvanjkanjem iz mene isisao, glodaru jedan mentalni. Idemo, nema diskusije. And that’s final.
- A šta ako ja neću? Imam valjda i ja pravo glasa u ovoj kući!
- Nemaš. Pravo glasa imaju punoletna lica, a ti si još uvek maloletan. 
- Bolje maloletan nego malouman k’o ti. 
- Jel ti nećeš te medenjake i neskvik? Pošto ti sjajno ide u tom pravcu.
- Ja hoću medenjake i neskvik, i lokalno i globalno, ali ne mogu, bre, do tamo negde da potežem da bih ih stekao. Posebno ne ako ćeš ti to već svakako da uradiš umesto mene. Š’o se cimam bezveze.
- Jeste, svi bi ’teli medenjaka preko ’leba, a ’leba bez motike – al’ nema! Nema više ni motika! Samo korbač preko leda, a ti osmeh na facu i pravi se Francuz.
- Što Francuz kad sam Irac?
- Tako se kaže, debeli.
- Nisam ja debeo, nego me je ona tvoja operisala, bez anestezije, znaš! Dupe mi je razbucala k’o siroče novogodišnji paketić i ubacila u mene implant u vidu sadržine isto tako razdžiguljibuljenog jastuka. I to ne poradi estetskih ulepšavanja, nego zato što sam smrš’o od muke i nemaštine pored tebe. Samo još krzno da počne da mi se linja, i sede čekinje da iskaču...
- Ti si medved, ti nemaš čekinje.
- Ali mogu da ih steknem ako hoću! Isto kao i medenjake i neskvik iz tamo nekog Novog Sada. I to bez da minem plišano dupence.
- E, ima da ga mineš, znaš! Ako mogu ja, možeš i ti!
- Tebi logika nije jača strana, ne?
- Što?
- Pa to što ti možeš i moraš nešto ne znači da ja mogu i moram. Prosto k’o čorbast pasulj.
- Daću ja tebi prebranac, pa vidi šta ceš. Na dijeti si, počev od danas. Nema više zombijašenja po slatkom ćošetu dok sav pošten svet čmava i knjava.
- Zašto, pobogu? I, još bitnije, do kad ce ta restriktivna mera da bude  na snazi?
- Dok ne odeš sa mnom u Novi Sad prvi put, ne upoznaš novu ekipu kao svaki pristojan mladunac i ne naučiš da u životu sve ima svoju cenu.
- Jbo cenu, imam ja medenjake u šteku ispod kreveta. Video sam danas kad si sa blaženim osmehom broj 16 gledala kojekakve klipove sa onim ludacima na internetima što skaču i nadleću litice i klisure bez padobrana. Tačno sam snimio trenutak u kom ti je zasijala lampica nad tim delom anatomije u kom bi inače trebalo da obitava mozak (makar u tragovima), tako da kapiram da nećemo baš vozom putovati, a ja nisam leteća veverica, niti imam nameru to da uskoro postanem. Idi ti sama tamo, pa javi ima li slatkiša. Posle možemo eventualno opet da pregovaramo; do tad jok.
- Ih, bre, što si na kraj srca, a pitala sam Gorana sinoć baš jel smeš da dođeš i ti, i rek’o je da nema problema. Vidi kakav si. A ljudi tamo su na lepinju da ih metiš k’o melem s Nutelom.
- A šta ako im se ne svidim?
- Ma hoćeš, garant. Svi vole da im neko skače po kičmi dok rade, da ih stalno zapitkuje dubokoumna pitanja o smislu života bez medenjaka i neskvika, da im se ufurava u prtljagu dok ne gledaju, vrši vanredni inventar portabl imovine i da im krišom mažnjava užinu ukoliko na istu naide u toku pretresa. Šta tu nije za voleti.
- Jesi sigurna?
- Ma sto posto. A i... Trebaćeš mi tamo, dok se ne priviknem. Faliće mi ovi moji iz kanca. Jebiga, pet i po godina nije malo. Volim ih. Naši smo. Kao porodica neka. A možda ih neću skorije videti kad krenemo ovamo. Zato mi trebaš. Da me voliš kad sam njanjava, i da budeš uz mene u trenucima kad ni samu sebe ne volim k’o svoju.
- Pa što ne kažeš tako, plačipicko. Važiš se. Idemo, zajedno.

- Hvala ti, Medo. Ortak si, baš. Imaš kilo medenjaka više za ovo.

Meda, pošasti indijanskog groblja, pritajeni nuklearni reaktor i višesezonska invazija majstora na životni prostor

- Medo, ovako više ne može da se živi!
- Š’o, šta ti fali?
- Duševni mir, to mi fali! Kroz kuću nam prolazi sva svetska salva majstora od svih zanata i alata, sve po kući od tehnike, kako bele tako i u multikoloru, do tavanice, sanitarija i zidova kvari se i riknjava unazad par meseci, ne znam više za šta da se ufatim a da ne crkne na licinom mestu! Počelo je s krovom koji prokišnjavana tri-četir’ mesta još od useljenja, frižiderom koji otkazuje poslušnost usled požutele krštenice, garantnog lista isteklog još pre petnaestak godina i sveopšte freonske onemoćalosti, malom ringlom na šporetu koja se predstavila bogu pod okriljem noći, bračnim krevetom na razvlačenje koji se rašrafljuje s vremena na vreme iz samo njemu poznatih razloga, a potom su se nasušni mi depilator i komp pokvarili na keca. Vrištala sam, pištala i šištala, al’ ispade da je to bilo tek rekreativno zagrevanje - nastavilo se kao indijska serija s mobilniJem aparatom koji umire na etape, netom koji se uprepodobi pa ga čas ima-čas ga nema, dva različita MP3 plejera koji su se samospržili i jednim koji mi je ispao iz zadnjeg džepa dok sam vozila rolere u parku i upao direktno u šahtu, čulo se samo jedno umiruće ‘Buć!’. Nećemo računati ono kad je fasung u kujni ciknuo od silne cureće kiše koja je pretila da nam potopi životni prostor pri obilnijim pljuskovima, a nećemo vala ni onu lažnu uzbunu kad je fiksni prestao da tu-tuće proletos jer mu se jednostavno nije radilo pa sam ga nosila na servis kod doktora za telefone da bi mi rekli da mu se tih par dana eto, samo malo prispavalo ali je 100% aparat ispravan. Onda je bojler u kuhinji presisao od starosti, kada u kupatilu naprsla k’o da je od stakla jer je još od ranije bila veoma slabog zdravlja i patila od ogrebotina celom svojom dužinom, širinom i akrilnom površinom. Zatim se odvod iz sudopere začepio ali ne gore gde može da se produva, nego dole u podnom delu, voda se izlila u toku noći i poplavila niže predele kuhinje nam, pa je TA peć u jednom trenutku zimus samo prestala da izduvava jer je preminula neka vitalna komponenta, isto od starosti, i sad najzad veš-mašina neće da izbaci vodu a tabla s osiguračima otkazuje poslušnost kad god joj nije do reda, rada, discipline, krvi, znoja i suza ovog gnjecavog kapitalizma! Eno, i žaba Žika je umrEla u odvodu za oluk, a mačka je odgrizla glavu mučenom gušteru Guti – ali ne kao ja kad popizdim u PMS-u ili kad sam pod stresom u ofisu pa sipam verbalni otrov kofom i lavorom na svakog ko mi ogazi na žuljevite dlanove prevodilačko-kopirajterske, nego zaozbiljski! Mačka Davež je izgleda reinkarnacija pravog krvožednog glavoseče iz Islamske države, Al Kaide ili zakukuljenog dželata iz doba francuske buržoaske revolucije! Znaš ti bre koliko košta sahrana u današnje vreme, a?
- Ne znam, to je vazda bio tvoj resor…
- Ne znaš, jel! Pa košta, bato, vremena, živaca, voska i tvrde hrastovine! Nema, meni je više došlo dovde i prešlo preko, ni komšija odozgo nije sanirao onu žučkastu fleku koja je krenula pre godinu dana da se širi i prostire diljem našeg voljenog plafona u čak dve sobe, jerbo im je onomad naprsla cev u kuhinji a nisu skontali na vreme! Oni svoje cevke opravili jesu, priznajem - nekih mesec dana nakon što sam im prijavila avetinjski tavanični fenomen u obliku delfina koji je evoluirao iz svilene bube i stremi transformaciji u neki još strašniji i glomazniji oblik postojanja… A naš plafon i dalje plače, žuti ka lišće opalo i roni krečne suze s vremena na vreme, kad popusti glet-masa i naslage polikolora! Mi izgleda živimo ili na indijanskom groblju, uzidanoj senci ili direktno ispod nas sedi nuklearni reaktor pa svako malo štucne, drugo objašnjenje nemam!
- Ma šta se buniš, vidiš kako nam je zanimljivo, sve neki šašav i šaren majstorski svet nam povazda bleji na gajbi, stampedo raspomamljenih afričkih nosoroga u sezoni parenja im nije ravan, ihaj, ‘di sam ostavio kokice, ovo postaje zanimljivo, zapleti sa kvarovima se množe a onda međusobno komplikuju, sustižu, prestižu i glože…. Relax, take it eeeeeaaasyyyyyy…
- Ne mogu da se relaksiram dok jednom rukom kucam tekstove sa rokom za danas, drugom držim mobilan na ušesu jureći telefonski kontakt majstora za krečenje, trećom zakuvavam kafu, četvrtom mlatim kandilom oko Gutinog groba, petom zatrpavam Žiku pokojmuduši salamalejkum uimeocaimanuila, šestom hvatam fiksni da okrenem servis za male kućne aparate j***m im mamu maminu što su mi uvalili mućak od plejerske naprave, a sedmom dodajem pivce onoj dvojici lelemuda što nameštaju kadu sistemom štapa, selotejpa i izolir-trake! To, more, prevazilazi i najutreniranije veštine indijske boginje Kali a kamoli jedne obične mene, koliko god ja ljubila multitasking, fleksibilnost u saradnji s ljudima i rad pod pritiskom!
- Ih, bre, al’ si ti neka… Pa normalno je da se stvari kvare, i živ čovek pa se pokvari usput i posustane kad ga mnogo rabe, a kamoli nešto tako pipavo i suptilno kao električna naprava…
- Jeste, ali ako se ja pokvarim i posustanem, onda mi lekari strpaju toplomer u usta (sreća te više nisam odojče, iz kanala u anal), daju mi antibiotike i vrate me na posao čim mogu da dišem i ekran vidim samo duplo a ne u sto primeraka, a ja ovom našem pokućstvu moram da donosim ponude, poklone i mito! Bre, prinosim drevne žrtve na dnevnoj bazi kao Delfska proročica Sibila ne bi li se nakanili da daju od sebe kakav-takav znak života nakon popravke! I onda posle, tri nedelje palim sveće i molim se za dušu svim postojećim i nepostojećim božanstvima i višim oblicima svesti da opravljeno podrži vodu i kad majstori maknu dalje od WC-a! Gde to ima, zemljo dembelijo, osim na ovom trusnom komadu zemlje Mirijevske! Čekam samo kad će kuća jedno jutro da reši da s klizištem prošeta do Grocke pa kad se vratim s posla mortus šlogirana, da zateknem samo praznu parcelu i ceduljče na kom piše ‘Hitan slučaj iskrsnuo, odavno nisam bila na godišnjem, ali ne brini ništa, vraćam se za koji dan te ti prilegni na zemlju, turi kamen pod glavu, pokrij se ciradom i pričekaj’! Shvataš li ti obim našeg problema, Debeli, bre, stambeno nezbrinuti da ostanemo, na ‘ladan beton da sednemo i plačemo od tuZe, muke, neizdrža i bola!
- Ma da, nije toliko strašno. Šta, ionako je ostalo samo još par stvari da se pokvari po stanu pa smo onda mirni. Evo, recimo WC šolja…
- Alo magarče, ne prizivaj, čuće te onaj rogati što je nadležan za naš sektor pa smo ga ugasili! Iza kuće da kakimo i piškimo na žabu, jel to ‘oćeš?! Jesam jedva očepila vecejsku školjku sonom kiselinom onda kad se ona lubenica zaglavila unutra jer je tvrdoglavo odbijala da ode kod moje babe na večna lovišta, jel jesam?!
- Al’ si ti naprasita, bože sačuvaj. A šta bi nam falilo, malo da budemo u kontaktu s Majkom Prirodom i vršimo nuždu na čistom vazduhu? Kako su naši stari, što ne bismo mogli i mi, a kažu i da pomaže sa stresom, eto, kad hodaš bos po travi, to kao je ultra-moćno i proćišćava…
- Jeste, sve dok ne nagaziš na guštera, žabu, puža, skakavca, stakliće od flaše, oštar kamen, koloniju žutih mrava, nus-produkte komšijskih ljubimaca i slične pošasti ove naše šatro urbane sredine! Da ne govorim o tome šta bi sve moglo da se zakomplikuje prilikom upotrebe prirodne sredine i zimzelenog okoliša u fiziološke svrhe, znaš ti koliko kopriva i krpelja ima okolo! I ne, pre nego što bilo šta kažeš, Zewa Soft sa mirisom livadskog cveća nije isto što i klot livadsko cveće – a ni toga u našem kraju nema, samo ono bockavo s trnjem i čupavim žbonglama!
- Ti nisi čista, ovoga mi krsta. Prsla si kao bas u prozuklom zvučniku. Nije ni čudo, totalno si prekinula svoju povezanost sa prirodom, energijom, malim životnim radostima… Vidiš šta ti radi taj tvoj posao, stalno si nadrkana i non-stop praskaš kao king-size pakovanje petardi…
- Nisam ja prsla, nego ne mogu da idem u klonju u rupu u zemlji u dvajesprvom veku! Neki red se mora znati, majkumu! Klozetska šolja je civilizacijska tekovina, i svako ima pravo na svoj privatni primerak iste!
- A da probaš samo malo ona tvoja etarska ulja, zen, reiki, meditacija, rekonekcija, te fore, a? To bi možda moglo da te malo smiri.
- Ono što mene u ovom trenutku može da smiri jesu samo savršena tišina, funkcionalne sanitarije i električna priključenija, sveže okrečen stan i nula majstora u krugu od dvajes’ kilometara od naše rezidencije, a.k.a. navrat-nanos adaptirane garaže! Ukoliko sve to možeš da mi obezbediš bez dinamita, Molotovljevih koktela i suzavca, biću ti večno zahvalna, u suprotnom mi se miči s očiju, medveđi izrode natovljeni!
- Iju, sad smo počeli i da se vređamo po etničkoj liniji! E, pa neće da može! Šta ti ’oćeš, stilistički promašena kreaturo sumnjivih mentalnih kapaciteta i emotivne stabilnosti?
- Hoću da se preselim u kućicu na drvetu, eto to hoću! I da onda odozgo podmirujem svoje fiziološke potrebe i zviždućem opersku ariju kao sav nenormalan svet koji je prsnuo sa živcima jer ima četiri posla, brdo obaveza i džakče problema pride! Al’ to ne može, nije higijenski, narušava red i mir i protivno je Ustavu i zakonu!
- Ih, bre… Pa kako ti misliš da preživiš svo ovo predstojeće postavljanje izolacije, gletovanje, krečenje i ostale opravke po kući? Nisi ti, blago meni, uopšte sposobna za život, podstanarski status i sve frke koje uz njega idu.
- Jesam ja sposobna za život, ali ako bi moglo malo manje frka vezanih za podstanarski status, bilo bi krasno! Ni babin posed u centru grada ne mogu nikome da uvaljam, i tamo je sanitarni čvor k’o Gordijev, zidovi fakat jesu čvrsti ali sežu dvaipo metra u visinu, celu platu samo na grejanje da daš i da ti opet bude zima čak i preko leta! I ako te ne mrzi da uložiš u temeljito renoviranje, onda ćeš svakako da trčkaš noću preko dvorišta iz spavaće sobe do WC-a jer je moj prevaspoljno pametni deda, večnajapamjat, svojevremeno mislio na našu kondiciju pa nije u obe kuće napravio toalet nego samo dole kod letnje kuhinje, a sve tri spavaće sobe ostavio podalje od te gnusne prostorije namenjene ličnoj higijeni koja je kanda u njegovom rodnom selu bila izmeštena čak do iza svinjca jer tako nepristojna ne zaslužuje da se meti u_kuću! Nošu, bre, da kupiš, od dva litra, Bog da te pogleda u zimskim noćima po poledici i snegu do kolena…
- Eto, kupimo onda nošu. Onu muzičku, što peva kad piškiš.
- I šta da radim s nošom? Raspevan nokšir će da mi reši sve životne probleme, jel?
- Pa neće sve, ali bar ono najnužnije hoće, mislim…
- Hjoj, pa ja ću stvarno da se kolektivno samoubijem, skočiću sa Savskog mosta u Dunav, ili s vrha firme nam u privatizaciji pravo u muzikalno obdareni nokšir parkiran ispred ulaza u zgradu, i sve će da bude u redu! Fataj taj valjak, čekić, glet-masu i najlon i dovlači mekano dupe ovamo! Ovde stiropor, ovde špahna, ovde polikolor, smrt fašizmu, sloboda meni!
- Kak’ si samo sebična, a kamo sloboda narodu?
- Sve će to narod oblatiti, ništa ti ne brini, čim okreneš leđa, ima da budeš najgori iako si isti k’o svi drugi i samo želiš da živiš koliko-toliko normalno i u civilizovanim uslovima. Nego, daj da mi radimo i privređujemo u molersko-farbarskom sektoru, neće se kuća srušiti sama, vidiš da nas zeza, moramo joj svesrdno pomoći! ’di mi je sad cediljka za valjkovu farbu, ’leb joj njen beskvasni…

Meda i kolači

- E, a šta se sad radi s ovim?
- To je modla, i služi da time oblikuješ kolač. Pritisneš odozgo na testo i napraviš željeni print, tj. format kolača, ovako. (žgnjoc) Vidiš, Maki je kupila modle u obliku medveda, leptira, ribe i kornjače, da nam slatki zalogaji budu i zabavni a ne samo ukusni.
- Mhm. A gde tu ide čokolada?
- Čokolada se stavlja posle, kad se kolači umute, umese, nabrašnjave, poređaju u pleh i ispeku u rerni. Ako sad staviš čokoladu na kolače, otopiće se skroz na visokoj temperaturi pa ćeš umazati i pleh, i rernu, i njušku dok iste budeš lizao, a kolači se neće lepo ispeći.
- Mhm. Znači, u ovoj etapi pravljenja kolača nema čokolade?
- Nema, čokolada se rastapa u šerpi tek kad se medvedi, ribe, leptirovi i kornjače izvade iz rerne i ohlade malkice, pa se posle po njima razmazuje čoko-preliv.
- Mhm. Zovi me kad dođe čokoladna faza, odoh sad da gledam crtać.
- Stani, bre, malo. Jesi rekao da hoćeš da pravimo kolače? Kud si sad pošao? Ne misliš valjda da će kolači sami da se izmiksuju, oblikuju i ispeku? Vraćaj se ovamo, Debeli!
- Neću! Kakvo je to mešenje kolača bez usputnog lizanja čokoladirane šerpe?!
- Pa to bude posle, rode, ali pre toga ima svašta nešto drugo zanimljivo da se radi.
- Tebi je možda zanimljivo da pečeš testo tako na suvo, bez čokolade, ali meni nije! Momentalno stupam u obustavu rada i u istoj ću ostati sve dok mi nadležni organ ne odobri pristup šerpi s topljenom čokoladom! Tek tad možemo da pregovaramo.
- Medo, nismo ti i ja Beograd i Priština pa da pregovaramo u stopedes’ rundi dijaloga a sve u prazno. A ako ćemo pravo, ti ni inače ne radiš, k’o ni većina javnih preduzeća u državi nam, tako da nemaš šta da obustaviš. To što ideš sa mnom na posao ne znači da to vreme koje provedeš u kancelariji koristiš svrishodno i na dobrobit zajednice i trulog kapitalizma. Sedeti na radijatoru i otuđivati nečije teško zarađene užine u formi čokoladnog keksa i malog Kravicinog mleka nije isto što i privređivati u znoju lica svog i pomerati mentalne granice trpljenja, tolerancije i mentalnog imuniteta na besmislene izjave, isprazne diplomatske fraze i državotvorne klišee.
- Svejedno! I to sedenje je neki rad! Znaš ti koliko je naporno slušati i gledati vas kad se raskokodačete i razmilite po kvadratnom metru kancelarijskog prostora kao političari po seoskim domaćinstvima u vreme izborne kampanje? Za to, bre, trebaju živci k’o konopci, oni brodski i speleološki! Kod vas u ofisu bi svako normalan odavno skrenuo, ovogamikrsta, zato kod vas nikog normalnog ni nema.
- Pstttttt, rode, čuće te neko! Tek što su me primili u radni odnos nakon tol’ko godina provedenih u čardaku zvanom honorarni status, samo mi fali da te čuje neko kako nam pljuješ po firmi rođenoj k’o da si premijer lično! ’Ojli još otkaz da popijem i pre privatizacije zbog povrede discipline rada i ruganja državi i službama nam nasušnim, pa da onda iz momenta od mene dobiješ nalog i vizu za iseljenje iz kuće, da se potucaš po belom gradu tako ubog, otuđen i sirot, i da na kraju završiš u sigurnoj pećini za mečije otpadnike od kanonizovanog društva ili da sediš i plačeš na Knezu za pare s natpisom ’Nemam prava na mečiji dodatak jer sam bahati, alapačasti, nezahvalni lezilebović koji ne ume da drži dugački jezik za plišanim zubima’? Jer ako me otpuste zato što si laprdav i nemaš preča posla nego da podje*avaš sistem, onda ne da nema čokoladne šerpe i kolača, nego ima da dobiješ tiganj, i to usijali, po turu!
- Njanja, ne bi ti mene nikad iselila, ti si meka srca. A osim toga, što da ne, Knez znači publicitet, u novine d’iziđem, ovako sedeći i čekajući sveCku slavu provedoh najbolje godine svog života! Ono nekoliko fotki što je Maki okačila na Instagram i Fejs se ne računa, ja sam do sad trebao već da postanem zvezda interneta umesto što dane trošim čekajući da se ti lenja, depresivna i nakrivo nasađena najzad svrtiš i završiš još jednu priču o meni! Piši tu kad ti kažem, tojest peci kolače, pevaj, i ćuti! Sve ti je postalo bitnije i preče od mene, eeeeeee, a nekad sam ti ja bio najvažniji na svetu, neka te neka… Vidim ja kuda ovo vodi, da, da…. Još si i počela da se šminkaš, a mene ko šiša!
- Aman, rode rođeni, daj se urazumi. Znaš i sam da radim i kad sam na godišnjem, i na bolovanju, i preko vikenda, a to što svo ostalo vreme ili rozam ili spavam ili gledam u belu tačku nije zato što te ne volim i što mi nisi bitan, nego mi nije dobro i fali mi inspiracije ne samo za pisanje o tebi, nego za život kao pojavni oblik u univerzumu.
- Ali imaš inspiracije da se šminkaš. Mda.
- Jeste, imam inspiracije da se šminkam. Ako se bazično stavljanje maskare i lajnera zove šminkanje u bilo kom damskom udžbeniku. Imam inspiracije i da napravim proju i mafine, ali to ne primetiš, nego se usvinjiš kao političar na koktel afterpartiju i onda zakuntaš blažen međ’ papirnim korpicama bez da kažeš Fala. Zato te je Cica i ostavila i pobegla preko u Australiju, da traži sreću u tuđini, jer su i tamo garant medvedi koale bolji nego ti!
- Ajme. Šta, i ona mene sad tamo vara s nekim koalom bezveznim?! Što mi to nisi ranije rekla? O’ma’ da si uključila Skajp i da si je pozvala da se javi na raport, sa’će vidimo ko je kakav ispod krzna i koliko veliki eukaliptus mu raste… Gde već raste! Nisam ja Balkanac, fakat, ali ovaj vaš mentalitet šamara, zlostavljanja i ugnjetavanja se brzo fata, ne može ona bre tako meni, jesam je ja lično spasio od skupljanja prašine na zaboravljenoj polici u supermarketu i pipanja od strane balavih dečijih ruku i potonjeg žvakanja od strane krezavih ustiju bebastih!
- Ne radi nam Skajp, bato moj, nema kameru a ni ti ni ona ne znate da pišete – a i čisto sumnjam da bi htela da priča sa tobom takvim narogušenim, tako da se ubriši za tantrume i izlive besa. Ili još bolje, uzmi krpu, zasuči rukave i dolazi ovamo da mesimo ovo slatko, to će te taman smiriti, vi’š kako mene svaki dan smiri to što sredim kuću od poda do plafona, skroz se izmorim pa ni ne mislim šta mi sve nije potaman…
- Šmrc. A jel će Cica da se vrati kad ja budem dobar? Jel to suština?
- E, rode moj, rođeni, neće, nije to fora. Dođu žene, budu, i odu, takva im je priroda, k’o ’tice selice, nema tu plakanja nad prosutim mlekom i nepojedenim medenjacima. Čudne su ti žene, kao tačno znaju šta ’oće i šta imaju dati, a ustvari pojma nemaju ni šta bi ’tele a šta ne bi i koliko su u stanju graditi nešto tanano bez cigala, nego tako idu i pipaju u mraku pa se popišmane kad shvate da to što njima treba nema van njih samih, a u sebe je teško pogledati onako iskreno, do srži, i priznati sebi ko si i šta si kad se svetla ugase i muzika utihne…
- E, mnogo ti sereš, znaš. Upropastićeš mi i ovu priču svojim skadarsko-zidarskim mudroserisanjem, bolje bataljuj dok još nije kasno. Nego, dodaj mi tu šerpu, ili modle, ili šta već treba da se žgnjocne pa da topimo čokoladu i da se usvinjimo k’o ministar spoljnih poslova.
- Hajd’, i to što kažeš. Eno ti tamo modli, ja samo časkom da skoknem do kompjutera da pošaljem onaj tekst o odglišćavanju kerića, rok mi danas i eto me nazad čim trepneš.
- More, nisam ti ja sojka da trepćem, popni me gore na kuhinjski elemenAt, viš’ da sam sitan, bitan i dinamitan ali ipak ne mogu lasom da se vezujem i planinarim do radne površine k’o speleolog! To što ti tvoji pajtosi s interneta znaju da preskaču živice i kontejnere i lete bez krila i padobrana ne znači da to i ja umem i da sam za to sposoban!
- Jes’ al’ si zato sposoban da pojedeš mafina k’o pola puka pešadije nakon desanta… ’ve ti lopovske, pa naskoči, al’ požuri, da ne vidi komšiluk, posle će svi da ti se smeju kad izađeš da se širiš okolo kako si opak i uzbrdo brz a nema te ni trijes’ santima.
- Pa šta ako mi se smeju, i tebi se i dan-danas smeje ceo komšiluk zbog onog peha od prošlog leta kad si se u brusu i šorcu popela na komšijsku kajsiju i zaglajzila gore dobrih pola sata-sat skupljajući bogougodno plodove krađa, pa ti posle đavo bio kriv kad se ispod stabla nacrtao komšijin rotvajler baš u momentu kad si ’tela da siđeš. Što bi ja bio gori od tebe, a još sam i mali.
- Jes’, to kad sam šištala k’o zmaj i jedva oterala Atosa od drveta da ga ne pregazim kao grtalica goluždravo pile kad skočim odozgore, al’ jbšga, nisam računala da mu je tu i razbacani gazda od dva sa dva u ramenima… Msm, gde si čuo gluplju frazu za vađenje situacionih fleka od ’Ćao, komšija, ja ti kradem kajsije’…
- Totikaem, gluplji od tebe ne mogu biti sve i da hoću. Nemam ja taj vakuumski kapacitet međ’ ušima.
- More marš tamo, sram da te bude, zar zbog toga ja ovde mećem kecelje na_se i ubacujem se u Domaćica da budem modus postojanja! Iš tamo, sotono medveđa, ko te meni na put nanese! Nek’ ti mesi kolače onaj koga ne zajebavaš, znaš! Marijani se obrati za slatko, od mene samo šipak možeš dobiti, a i to ako nađem taj šipak… Negde…
- Blago meni s vama, vi odgovornost za mene i moje dobrostanje jedna drugoj prebacujete k’o tenisku lopticu svaki put kad vam nisam po volji! A osim toga, naš’o sam i koga ću da pitam za kolače, ti, što si od malih nogu jela lišće hortenzije! Al’ ni to ti nije bilo dosta, nego si svu decu iz kraja ubedila da to siroto lišće ima ukus lubenice pa ti je kevi sutradan ceo dan zvonio telefon jer su brižne majke iskamčile iz svog podmlatka podatak o tome ko ih je nagovorio da brste žbunje hortenzije! Od tolikog IQ-a bolje nisam ni mogao da očekujem!
- Znaš šta, odo’ ja lepo s mojim skromnim IQ-om na Karibe, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš! A lepo mi je baba govorila, pokoj joj duši, ’Nemoj sine, svakog u kuću da puštaš, svakakvog svet danas ima…’
- Jes’ i ta jadna žena, što si joj na bdenju rekla da zatvore prozore i otvore luftaš da iziđe duša napolje! Naravno da te cela rodbina gleda k’o ludaka, u najgrđe momente nađeš da se sprdaš sa tradicijom i običajima serbskim!
- Pa zima je bila, Noć veštica taman što je promakla! Napolju minus onoliki, mi pocrkasmo od studeni, a vajni nam vernici iz familije razglavili sve pristupne tačke u kući u kojoj se ni inače ne greje, pa smo svi cvokotali kao da je novo Ledeno doba na obzorju, al’ šta ćeš, tak’i je red, šatro, duša ne zna kud da se dene, nego mora da joj se širom raskrile prozori da se ne zagubi kojim nesrećnim slučajem usput i zapadne za regal u vekovnu prašinu i paučinu! Trebalo je svi duše da poispuštamo od zime, a zarad čega, praznoverice i sujeverja? Ni to što sam morala da dežuram pored odra ceo dan i posle pred cik zore, jerbo će bakutaner kanda da se nadigne i zbriše u neodređenom pravcu onog sekunda kad oceni da je sigurica i da nikog od pređašnjih bližnjih nema u blizini, ni to mi logike nema, a kamoli da se cela kuća pretvori u Prohujalo s vihorom zarad davanja duši prava prvenstva na raskrsnici života i smrti! Nije, bre, baba bila krupna žena, a i kažu da prosečna duša ima cirka 21 gram, jes’ da to nije nešto puno, k’o čep od pivske flaše, al’ pametan je duša organizam, zna ona svoj put, šta ima tu da se sad crtaju znakovi pored puta i postavljaju barikade i putokazi po celom baštinjenom posedu, zna valjda Sveti duh koga i kuda treba da odvede kad dođe sudnji čas!
- Eto, zato te nikad ni neće zvati da dođeš u goste, kad ni na sahrani i bdeniju ne umeš da se ponašaš! Koji mene vrag naneo tebi na put, da mi je znati… Bre, osnovni bonton ne poznaješ, a kamoli štagod dalje… Ej, kuku, sudbino, prokletnice…
- Ćuti tu i mesi te kolače, da te ne klepim ovim pozamašnim Bujasom po tintari, znaš! Školovala sam ja, eno, diplome imam da to dokažem! A to što ste vi neki fini, pristojni i ćutite pred drugim ljudima a onda posle mene i moje regredirajuće sive ćelije zajašete k’o stenica blebetava, to je već druga priča… Hjoj, kud medveda da uzmem za kućnog ljubimca, pored toliko šarenih papiga i kanarinaca na ovom svetu, one samo pevaju Bi-bi-bip i ništa dalje ne zbore, al’ ja sam baš morala tebe da usvojim, sinja sudbino, kud me nađe preko_reda…

Meda i priča za laku noć

- Ej. Pričaj mi priču za laku noć.
- A? Šaebilosad?
- Probudi se. Ja ne mogu da spavam. Moraš da mi pričaš priču za laku noć.
- E, sad si naš’o… Koju priču hoćeš da ti pričam?
- Onu o kravi što daje čokoladno mleko.
- Ajme, koji put…
- Nije bitno. Ne spava mi se. Pričaj priču o kravi.
- E, sudbino kleta… Nekada davno, u jednom dalekom kraljevstvu…
- Jooooj, osećam da će biti uzbudljivo! Pričaj, pričaj!
- Ali znaš već šta ide posle. Što da ti opet to isto pričam?
- Pričaj! Nije bitno što znam! Play it again, Sam!
- Kuku meni… Posla za ludake s tobom vazda… Dakle, nekada davno, u jednom dalekom kraljevstvu, živela je jedna Izvesna Krava.
- I? I? I? Šta je bilo s kravom?
- Ta Izvesna Krava je jednoga dana bila mnogo dokona (kao što to krave uglavnom i jesu, uostalom), pa joj je palo na pamet da pokrene samostalnu prozvodnju čokoladnog mleka i osnuje sopstveni poljoprivredni kombinat. To je i uradila. The end. Laku noć.
- Ej, pa to nije cela priča. Neću tako!
- Boli me uvo šta i kako ti ’oćeš. Meni se spava. Dobio si siže priče, od koga je, dosta je.
- E, ne može! Hoću svoju priču o kravi, u integralnoj verziji, sa sve narandžastim šarama, mekom kudravom dlakom, pitomim pogledom u tirkizno-plavim očijma, osunčanim padinama sa aromatičnim biljem i čokoladom koja niče iz saksije, i tačka!
- Što sam sebi ne ispričaš onda ako već znaš kako ide zaplet, majketi? Taman će ti se tako i brže prispavati. Evo, slušam i ja.
- Ja? Joj, pa ne znam da li umem. Mislim, ti uvek meni pričaš priču, ne obrnuto!
- Jesi nekad čuo za role-switching i cosplay, Debeli? To je kad zameniš poziciju sa nekim ili se pretvaraš da si neko drugi pa onda glumiš da si ti nešto što nisi da bi proširio sopstvene horizonte razumevanja i poštovanja za ostale ljude.
- Ali ja sam plišani medved. A ti si ljudsko biće, premda malo felerično. Ja sam iz Irske a ti iz Srbije. Ja jedem medenjake, ti paseš travu i ponekad glođeš koru od drveta kad ti kasni plata. Ja nemam posao, i ne treba mi jer imam nekog ko umesto mene privređuje, a ti imaš nekoliko poslova zato što si prsla u mozak. Kako tu da zamenim uloge, svega ti?
- Pa lepo. Ne moraš da zamišljaš da sam ja, samo pokušaj da ispričaš priču – i to onako kako ti dođe, a ne onako kako ja to radim svako veče.
- Ahm… Hajde, da pokušam. Dakle. Nekada davno, u jednom dalekom kraljevstvu koje je imalo bescarinski režim izvoza za mlečne proizvode i stopu PDV-a od 2 posto…
- Toeto. Nikad više nećeš ići sa mnom na posao. Previše utiče na tvoje skromne mentalne kapacitete i sive plišane ćelije.
- Ne prekidaj me dok pričam priču! Dakle, u tom dalekom kraljevstvu sa bescarinskim eksport režimom za mlečne prerađevine i zanemarljivom stopom PDV-a, živela je Izvesna Krava. Kao i sve druge pripadnice njene vrste, karijernog opredeljenja i životnog stila, Izvesna Krava je imala četiri ekstremiteta, rep, trup i glavu. Bila je svetlo-zelene boje sa nekoliko nepravilno raspoređenih narandžastih šara duž tela, i imala je tirkizno plave oči u kojima se ogledao ceo njen pitomi, poznati svet. Izvesna Krava nije bila bahata i ambiciozna, bila je skromna i malo joj je bilo potrebno za sreću. Provodila je svoje zemaljske dane pobožno privređujući na korist zajednice, poretka i trke za ekstra-profitom.
- Alaj ga sad usra…
- Ćuti dok pričam priču za lakunoć! Elem, ta Izvesna Krava je bila relativno zadovoljna svojim statusom na finansijskom planu i sopstvenim pozicioniranjem na široj ekonomsko-socijalnoj lestvici. Imala je sirovine za proizvodnju na svakom koraku papka, uslovi poslovanja na lokalnom nivou su generalno gledano bili prihvatljivi, malo šta se ikada menjalo u njenom svakodnevnom rasporedu obaveza, redovno je odlazila na kontrole kod veterinara tojest Krava-Majstora da joj sanira eventualne kvarove i pre nego što se pojave i poremete joj proizvodni ciklus, seno u njenoj štalskoj pregradi bilo je nežno na dodir i mirisalo je na svež livadski vazduh i lekovito bilje, jutra su uvek bila sunčana a večeri ispunjene blagim planinskim povetarcem i šapatom vetra u krošnji vekovnih stabala u obližnjoj šumi. Međutim, Izvesna Krava je oduvek nekako podsvesno želela da se vine u neslućene visine sopstvenog privatnog biznisa i postigne nešto o čemu nijedna njena sunarodnica nije mogla ni da sanja u svom urednom, mirisnom štalskom boksu. Jel slušaš? Kako mi ide?
- Zzzzzzz….
- Ej! Probudi se, pričam nam priču za laku noć!
- A? Jel to neko rekao privatni biznis? Gde da se prijavim, treba neki formular, procedura, mito, može flaša viskija i tompusi iz Havane?
- Jesam, ja sam rekao! Pričam ti priču, udostoji me makar svesnog stanja dok ne završim! Kakav je to način, ophodiš se prema meni kao da sam deo pokućstva!
- Tehnički, skoro pa i jesi. Dobro ti ide ta priča, evo vidiš da sam već zaspala. Nastavi gde si stao.
- Dakle, Izvesna Krava (zvaćemo je Zvezdana) je oduvek priželjkivala da uđe u krug samostalnih preduzetnika i male privrede ali nije znala kako i šta da učini sa sredstvima, izvorima i kapitalom koji je imala na raspolaganju. Što će reći, nedostajale su joj ideje, zamajac i detaljna analiza situacije na tržištu. Zato je Zvezdana rešila da počne da razmišlja proaktivno, i krenula je od osnove svakog dobrog marketinga. Sprovela je anketu među svojim prijateljicama kako bi dobila bolji uvid u tržišna kretanja, stope produktivnosti i efikasnosti, lokalne i regionalne uslove rada u proizvodnji dobara i usluga, kvotu nezaposlenosti na nacionalnom nivou i mogućnosti za pokretanje proizvodnje za tržišne niše. Na osnovu dobijenih odgovora, zaključila je da postoji veliki potencijal za lansiranje nove vrste mlečnog proizvoda koji bi dodatno obogatio postojeću paletu mlečnih prerađevina u regionu…
- Krati, rode, pretera ga s detaljima.
- Dakle, Zvezdana je rešila da pokrene proizvodnju čokoladnog mleka obogaćenog vitaminom Č. U tom smislu, kontaktirala je lokalnog Magarca Veselka kako bi dobila potrebne informacije vezane za uslove i cene pribavljanja pozamašnih zaliha čokolade putem tendera za javne nabavke. Magarac Veselko je bio vrlo otvoren za saradnju zarad publiciteta i rejtinga među lokalnim korisnicima njegovih usluga, te je iz istih stopa poslao dopis obližnjoj fabrici konditorskih proizvoda. Pošto nadležni organi iz fabrike nisu odgovorili u zakonski propisanom roku od petnaes’ dana, Veselko je rešio da preduzme konkretne mere u smislu obijanja magacina čokolade s lešnikom i mlečnim punjenjem pod okriljem tople letnje noći, dok je u susednom jezeru harmonično kreketao hor žaba uvežbavajući tačku za predstojeći godišnji koncert…
- Okej, preskoči žabe, sreće ti. Znaš da smo još uvek u žalosti za žabljom faunom koja nam je pre nekoliko dana preminula u odvodu za oluk. I guštere izostavi ako može, nisam još prebolela ni onog ned kojim je mačka izvršila dekapitaciju pre skoro tri nedelje u okvirima naše skromne okućnice.
- Važiš se. Dakle, Magarac Veselko je s prvim sumrakom navukao fantomku, izvukao svoje dugačke, pitome magareće uši kroz rezervne rupe na vrhu maskirne uniforme i prikrao se magacinu dok su se gasili poslednji rumeni zraci na planinskom obzorju. Strpljenjem pravog magaro-nindže, ispratio je pogledom iz svoje busije poslednje manuelce koji su se evakuisali sa svog radnog mesta na kraju popodnevne smene. Zatim, tiho poput bengalskog tigra koji se prikrada kroz bambuse, korov i živicu, veoma lagano se išunjao iz svog skrovišta iza bodljikave ograde, podigao kopito testirajući smer vetra, temperaturu i vlažnost vazduha i krenuo da se prikrada ulazu u magacin na vrhovima orožalih jagodica, i… Jel slušaš ili si opet zakljovila?!
- Slušam, rode, slušam, od tvog umilnog glasa bi se i pokojnici nadigli na jutrenje. Samo ti pričaj, zaplet već počinje da liči na akcioni krimić u romantičnoj alpskoj idili.
- Nemoj da mi kvariš atmosferu! Dakle, Magarac Veselko se uspešno primakao odredištu svog noćnog pohoda na čokoladu. Preostalo mu je još samo da se transportuje do unutar zidina velikog magacina, što je i uradio posredstvom…. Recimo, teleporta.
- Naučna fantastika, je li? ’Ajd’, kad je bal… Furaj dalje.
- Prispevši međ’ tone i tone mirisne čokolade koju su mrmoti po ceo dan uvijali u šarenu šuškavu foliju i turali mašne ozgore da bude lepo, Veselko je odlučio da popakuje što više čokolade za poneti prvo u stomak a potom i u sklopiva kolica koja je poneo u zadnjem džepu maskirne uniforme. Kad je podmirio sopstvene potrebe za vitaminom Č, natrpao je plen u potrabl kolica i nestao netragom kroz ulazna vrata koja su slučajno ostala otključana jer je neko zaboravio da ih zamandali na kraju smene.
- Ima li kraja toj čokoladnoj sagi igde na vidiku, rode rođeni?
- Strpi se, vidiš kako Veselko.
- Znam, ali ja bih da malo pritisnem jastuk pre svitanja ako može. Hajd’ ostavi kraj priče za sutra veče, kao Šeherezada. Sreća je lepa samo dok se čekaaaaa, dok od sebe samo nagoveštaj daaaaaa….
- E, ne može! Ni ja ne volim svaku tvoju priču ali uvek te ispoštujem i ostanem budan do kraja! Dobro, skoro uvek. Onda kad si pričala o žirafi i dudinjama nisam, priznajem, previše je to bilo podataka za moje skromne sive ćelije a i nije bilo zanimljivo.
- Zato što je ta priča bila metafora o kiselom grožđu, trulom kapitalističkom sistemu i nerealnim očekivanjima. Al’ nema veze. Još si mali, shvatićeš kad porasteš.
- Kako god. Dosadna je bila priča, u svakom slučaju. A ne kao ova moja. Elem, Veselko je uspešno obavio svoju misiju nabavke čokolade po najpovoljnijoj ceni tj. bez ikakvih troškova, i s prvim petlima je robu isporučio Zvezdani. Uz damski naklon, poljubac u kopito i međ’ tople magareće uši i uz čvrsto obećanje da će uzvratiti istom merom - samo u čokoladno-mlečnoj formi, Zvezdana je ispratila svog dobročinitelja i prionula na posao. Svaku čokoladu je natenane raspakovala i posadila u prethodno pripremljenu keramičku saksiju, posula humusom i zalila punomasnim mlekom da što pre proklija i izraste…
- To si ukrao iz priče o Džeku i čarobnom pasulju, a to nije lepo. To se zove plagijarizam i to je kažnjivo po zakonu.
- Ako mogu Mića Megatrend i Neša Slina, što ne bih mogao i ja? Nisam ministar ni akademik, ali ministri i akademici su ipak mera, merilo i primer za uzor ostatku nacije… Osim toga, Džek je trampio kravu za zrno pasulja, a ovde je krava pribavila sirovinu nelegalnim putem sumnjive kriminogene prirode uz pomoć magarca, a to nije isto.
- Kako god. Nemoj da budeš kopiket, tako nikad nećeš izgraditi svoje autentično Ja.
- A šta će mi zakojmoj moje autentično Ja kad imam medenjake i neskvik za koje ne moram plišano dupe da pomerim?
- Vala, i to što kažeš… Ko te pita da li je tvoje, ili je tuđe, ili državno, sve dok može da se ukrade i proda na buvljaku upola cene zarad lakog profita uz minimalna ulaganja…
- Dakle, Zvezdana je posadila čokolade i do kraja dana završila sav čoko-vrtlarski posao. Srećna, zadovoljna i umorna, legla je da spava u svojoj udobnoj štalskoj pregradi sa svežom slamom koja je mirisala na nove početke, biznis uspeh u povoju i mnogo, mnogo litara ukusne čokoladne tečnosti za mase gladne novih aroma i ukusa…
- Još malo pa kraj. Fala qrtzu.
- A ko je taj?
- Sebastijan, mlađani austrijski ministar inostranih poslova, nebitno, voz dalje, mečkonjo.
- U osvit alpske zore, Zvezdana je provirila iz svog boksa i pogledala ka saksijama. Imala je šta da vidi! U svakoj saksiji smešio se po jedan stidljivi izdanak čokoladne lozice, obećavajući veliki prinos visokokvalitetnog kakaovca obogaćenog najukusnijim lomljenim lešnicima i kremastim mlečnim filom. Kad smo već kod toga, jede mi se čokolada.
- Zar u pola noći, medeni moj? Kakav je to red, bre?
- Umorio sam se od pričanja. Treba mi čokolada da mi proradi mozak. Kad možeš ti, mogu vala i ja. I kad već ideš u kuhinju, skuvaj mi jedan neskvik, nebilotizapoveđeno. Osušila mi se njuška od ovoliko verbalnog napora.
- Tebi se stalno suši njuška u poslednje vreme, laprdavi. Manje pričaj pa češ manje i neskvika da trošiš! Kuku meni s mečetom razmaženim, a tako mi i treba, sama sam to sebi zamesila, pa sad trpi i ćuti…
- Hnjanja. Voliš ti mene. Dakle, gde sam ono stao… A da. Nekoliko nedelja kasnije, čokolada u saksijama je sazrela i najzad postala spremna za upotrebu. Zvezdana se tad dala na posao. Zasukala je kravlju dlaku na sve četir’ noge i krenula da žvaće ogromne količine čokolade i da ih potom preživa kako bi izvukla sve hranljive kakao sastojke potrebne za proizvodnju najkvalitetnijeg čokoladnog mleka. Pošto je sirovine bilo mnogo a ona samo jedna, morala je u pomoć da pozove i svoje prijateljice iz štale tako da su uskoro sve krave u okolini čule za novi trend na tržištu i počele lagano da se priključuju budućoj mejnstrim proizvodnji mlečnih prerađevina sa čoko-aromom. Uskoro, Zvezdana je shvatila da će joj biti potrebne velike količine ambalaže za novi mlečni produkt, tako da je mobilnim pozvala Magarca Veselka i zamolila ga da se raspita za najpovoljnije uslove nabavke šarenih pakovanja od 3,3 deci…
- I živeli su srećno do kraja života. To je to. Pet i dvajes’ je. Samo što nije svanulo. Laku noć.
- Ej, ali nije tu kraj!
- Jeste. Priču završi sebi u po_glasa ako baš moraš, ali meni je dosta krava, saksija, proizvodnje i planinske idile za jedno veče.
- A onda je Veselko organizovao mobu, tj. radnu akciju prikupljanja sekundarnih sirovina (u narodu poznatijih kao sek-si) papirnog porekla i počeo da radi na tome da se u njihovom kraju otvori fabrika za reciklažu papira, upotrebljene kartonske ambalaže i starih novina… Naravno, sve to ima svoju cenu, i kao i sve ostalo u životu, pokretanje posla je proces koji zahteva veliku pažnju, razmatranje investicione klime i tržišnih potreba, tako da je Veselko bio primoran da pribegne istraživanju javnog mnjenja putem onlajn upitnika…
- … Tako mi i treba, kakve priče za lakunoć, kakvi vaspitno-edukativni sadržaji, to je medved a ne dete, i to već u najavi razmažen medved a ne neki meca dobrić, šta mi je u životu trebalo da dadiljam mečijem rodu inostranog porekla i pružam mu emotivnu podršku, brigu i negu kad mi se na glavu penje od prvog dana… Što nisam kupila Lego kockice, one ćute i sede tamo gde ih ostaviš, ne jedu čokoladu, ni medenjake, ne piju neskvik, ni krv duše moje napaćene bolne… Joj, živote, prazna flašo Bejlisa na strmoj uzbrdici…

Meda i Biznis-Rilejted Stresovi

- Medo, pa ja ću sve da ih pobijem.
- Šaebilosad?! Ko te dir’o, OPET?
- Pa svi redom i preko_reda! Ovogamikrsta, ima opet da kupim dinamit, dignem sve u vazduh, pa da bidne veselo u pi**u materinu!
- ‘aj’ ispočetka. Smiri se, polako. Diši, broj do stodvaespethiljadaosamstopedes’dva, pa onda lepo natenane rekni ko te sad iznervir’o.
- Već godinama ne mogu da dišem zbog hronične upale sinusa, to dobro znaš! A ne mogu ni da brojim do stodvaespethiljadaosamstopedes’dva zbog jer sam filolog a nas su učili da brojimo samo do ‘iljaduosamstočetr’esdevet! ‘Di sam ostavila štapine i izolir-traku prošli put, materimnjihovu, lepo sam ih stavila ovde, za svaki slučaj, da se nađe kad mi opet dignu pritisak, kao antibiotik i mera preventive…
- Aman, dokle ćeš više da rešavaš svaki problem pesnicama, odgrizanjem glava i sirovom silom? Daj mu ga malo po diplomatiji, ono, lepa reč i gvozdena vrata otvara, politika za početnike, ministre spoljnih poslova i ostale gluponje, pregovaranje, dogovori, konstruktivni dijalozi, te fore… Bre, tek što nismo unišli u Evropsku Uniju, oni ne vole siledžije, zbog tebe takve goropadne će nam uskratiti člansku kartu! Ima da vidiš šta je muka ako se sazna ko je kriv za sve pa se digne ostatak raje na tebe, pojure te, ufate, uvežu, metnu na lomaču i podlože ti vatricu pod tabanima k’o navijači za prvi maj u Košutnjaku!
- Mi u tu Uniju unići nećemo nikad, čak ni kad svi ostali odatle izmaknu dupe, pokupe svoje pinklice i autostopom zapale za svetlu budućnos’, prečicom preko Buđanovaca! Posle ovol’ko rundi pregovora i prijateljskih dijaloga, ispunjenog celog džaka uslova i potpisanih sporazuma o pridruživanju, čak i pored svog tog monitoringa i silnog skrininga, mi i dalje nikud stigli nismo! A osim toga, sve i da se raji pored sve ove naše bede i jada stvarno pri’oća da me skembaju zbog ometanja socijalnog progresa i privrednog razvoja, nemaš frke, pobratime - dostavili su mi metlu sa servisa, sad sam opet kadra stići i uteći i na strašnom mestu burek pojesti, sa sve jogurtom, masnom ‘artijom i čačkalicom pride! Mene živu ufatiti mogu samo za zgodno dupence a i to isključivo ako im dopustim! Srbija se pokoriti neće, rođene mi crvene izolir-trake i razgaženih opanaka!
- Ti nemaš opanke, to danas spada u kategoriju skupe robe a nas vazda ćera oskudacija, zato i nosiš te slovenačke cokule. Daj, opusti se, ba, diši onaj uđaji jogički dah što vas je Nela na trajbalu učila onomad, i uzmi ovaj keks, evo vidiš šta piše ovde, Tutku, to je dobro za živce…
- Neću da dišem uđaji, kad tako dišem šištim kao kit kad ispliva na površinu, slučajno proguta nosoroga pa se zagrcne i krene da štuca! I neću da se opustim, ako se opustim onda neću moći da bijem goveda! I skloni mi taj keks s očiju, to prave Muslimani, a oni su nas u davna vremena pet vekova tlačili i onda izmakli guzicu pa sad moramo sami sebe na kuluk da teramo a nemamo pošteno ni koga sa strane okriviti za sve belaje koji nas zadese usput!
- Pa kakve veze ima ako su Muslimani, oni prave super baklave, tulumbe i ostale đakonije, šta su ti oni sad Bogu zgrešili…
- Oni su krivi za sve! Jeste, Turci! A bilo nam je tako lepo za vreme Otomanskog carstva, ono, jeste da smo radili onomad k’o i sad, plaćali danak u krvi i kulučili po ceo dan za tuđ račun al’ smo makar živeli k’o ljudi i imali smo nekog drugog da nam normu propisuje, uzima meru i preko mere, pa smo mogli da kao sav normalan svet na tuđina kukamo kad god nam se tako nadigne, i da o proleću sitne i malo veće ustanke i bune organizujemo, rekreacije radi! Znaš kol’ko nam je bio bolji zdravstveni karton na nivou države, ništa masno, ništa holesterol, ništa džankfud, sve se to potroši urlanjem, jurišanjem i izvikivanjem motivacionih parola! A sad – sad nemaš koga pošteno ni okriviti za zlu kob koja nam je zemlji guzicu zaokupila, janjičari, dahije i age otišli na snimanja i iselili svoj kapital na manje komplikovane i trusne lokacije bez spontanih  klizišta i nerešenih sanitarnih čvorova kad im je dosadilo da se sa Srbljima akaju, naglavljuju i natežu! Sad taj turski bašibozluk možemo da gledamo samo na TV-u, u serijama u 157689 nastavaka, eventualno ako stigne kakva oskudna investicija u ime starih, dobrih vremena, onako, čisto kurtoazije radi, da nas podsete kako nam je dobro bilo za nji’ovog veka i režima! Znaš kad će Evropa u nas da uloži onol’ko vremena, strpljenja i živaca k’o što su nekad oni? Nikad! ‘De mi je izolir-traka, suncemupoljubim, bila je ovde još od onog incidenta sa gumenim bombonama pre tri dana, a sad k’o u zemlju da je propala!
- Aedobro, pametniji popušta, dakle, u pravu si. Nego, ko te tako izbacio iz koloseka Mali Mokri Lug-Grdelička klisura pa opet mlatiš pesnicama o zid iznajmljene nam gajbe kao da si na večitom derbiju? Jel nešto vezano za posao, besparicu, ljubavne probleme ili su posredi neki sasvim novi momenti…?
- Sve po malo! Vi’š ovako, prvo se vratim u kanc a da pravo onaj virus nisam ni odbolovala pa krenu tamo da me jašu regularno, k’o u onog žuto-ljubičastog magarca na vrteški u luna-parku, kao da sam zapravo pošteno plaćena da radim umesto što dobijam džeparac kao prosečan beogradski trećak, a i to redovno sa zakašnjenjem od dvenedeljecrticatrimeseca, ako je sve normalno i po propisu! To bi još i bilo podnošljivo, ono, klasika, živ čovek se na sve navikne, pa i da ga tretiraju kao govedo, da mi u međuvremenu, dok tako siroma’ rmbačim i uporedo iskašljavam bronhije na škrge, ne stigne još i šes’ tema za onaj naš vajni sajt preko bare. A svaka tema budibogsnama kakva je, neka profi maska za ronjenje s kamerom nasred čelenke, pa neki smartvoč koji sve sam radi, meri pritisak, puls, potrošene kalorije i nadmorsku visinu, samo još što ne usisava po kući, i tamo neka super-ultra-giga-mega svestrana eksterna baterija što može i kola da upali ako ti akumulator presisa, pa pametni kofer što se sam zaključava, meri prtljagu i šalje ti direktan sms u slučaju krađe bagaža, a sve to na dugme, tipku i lagani dodir! To sve kao treba da sročim da zvuči kao ultra-neophodno priključenije za svako pošteno domaćinstvo, to, i neki tamo pozlaćeni tricikl s glomaznim gumama koji služi za redovno nabijanje kompleksa ostatku slabo opremljenog muškog roda koji naginje instrumentalnoj kompenzaciji anatomskih nedostataka, a povremeno može da pripomogne pri tegljenju surferskih dasaka po peščanim plažama i snežnim uzbrdicama – iako ne znam zašto bi iko kilavio dasku za surf na zavejanu padinu, al’ dobro, ima nas svakakvih, veži konja gde gazda kaže i zviždući američku himnu onako usput, za zlu ne trebalo… Jer fakat, najvažnije je da svaki tekst iz tog tvog kopirajterskog pera bude pitak, plitak i da prodaje robu, a to šta će vama polovno avionsko krilo iz Drugog Svetskog Rata, neiskorišćena antikvarna džebana iz Jermenije i prokriumčareni kvarcni škriljci s Obale Slonovače, i da li vam je takvo što koT_kuće uopšte potrebno, to nije bitno, samo vi to, blago nama, kupite u roku od odmah pa ćete već videti posle kako ćete s tim i kudeN ćete da ga turite, jer je regularna cena, eto, trenutno vansezonski snižena pa je ekstra povoljno, a što je povoljno, to je milo i bogu, i preCedniku, i naciji američkoj!

- Vala, šta si sve za ovih godinu dana pisala za te tvoje, kamere od dvaesčetvorokaratnog zlata što nisu za fotkanje nego za gledanje, ne d'o bog zrnce prašine na nji’ da padne, o'ma’ se izgrebu, pa one bicikle s oversajzd gumenim platformama za vožnju po vodi, k'o Isus na pedalini, d'oprostigospod, ili ona blindirana vozila za tajkune sa ugrađenim Play Station-om, home cinema i sedištima presvučenim nojevim perjem, krznom nerca i aligatorskom kožom, pa one silne prestižne telefone s maskom od platine i kristala (jer nije fora u funkciji nego u ceni, d'izgleda umesto da radi, što bi rekli ljudi), i te deluks apartmane sa sve pripadajućim spa i wellness prostorijama na obodu obližnjeg vodopada na koralJem ostrvima u sred Pacifika štonoih onomad bejaše kupio Malron Brando, te onda one betonske blokove na naduvavanje što valja da ih imaš u rezervi za nedajbože situacije, tajfune, cunamije, i sve te vaše ostale moderne gluposti, ovaj luksuzne proizvode i usluge…  Ma, samo ti piši, blago meni, lako ćemo mi posle s parama kad ih ti zaradiš od tih tvojih tekstova o gedžetima iz rubrike neverovali ili da.

- Ne prekidaj me! Nećemo te pare da trošimo, nego ćemo u čarapu da ih turimo, da čuvamo za crne dane i svetlu budućnost koja samo na nas čeka tamo iz nekog nedefinisanog ćoška. Nego, gde sam stala… A da, i krenem ja tako da radim te teme, kad eto ti šefice, kaže, plata će opet da kasni, i to bar dva meseca, ako i tad legne, tj. ako nam ne ugase firmu, ali mi ima da radimo ojhaha koliko, molim lepo jer eto, tek što su prošli izbori, vlada sveže sočinjena, tek 100 dana u mandatu pa se još nisu dovoljno nakrali sira iz budžeta, plus te grozne poplave, klizišta, haosi i oni bezbožnički, gospodipomiluj, falusni objekti nasred Beograda na vodi, kao šatro tornjevi, projekti, strane investicije i ostale pi*** materine. Nemaš kud, sedi, radi. Radim ja tako, malo ovo za sajt, malo ono za posao, malo pluća cepam, s vremena na vreme dobacim gospodi i gospodičnama kolezama po koji biser naših političara koji su novinari marljivo utefterili od reči do reči, poput one izjave iz Ministarstva prostornog planiranja da groblja treba da se prave tako da budu ne samo za mrtve nego i za žive, eto, malo da se nasmejemo i dušu da si razgalimo tako, usputno… Kad ono, tapatapatapa, eto ti šefice, nadnela se nad moj monitor s leđa kao suri or’o pa sve trepće i cima glavom ulevo. Štatijeto, pita ona mene, i ja joj lepo oduzvratim, paradimviditevaljda, kad ona skoči, obruši se na mene k’o gepard na gazelu iz zatrke, ne, još žešće, k’o veseli Dinkić, Krkobabić pokojmuduši i đetić Đelić na jednu ministarsku fotelju u onoj dečijoj igri muzičke stolice, pa kad krete da štrika kao haubica, ahaharadištonisuvestijaveslanisamsisala, a ja, šta ću, opet iskreno, panisuvestialijaradim, a ona će na to jošilažešsramtebilo, kad ti pade i meni mrak na oči pa zalajah, panisuvestialijesvejednoposao, uhvatih vazduh pa nastavih janikadnelažemznatezatosamitugdejesamuhonorarnomstatusuvećčet’irgodine, pa dodadoh, zaovomeboljeiredovnijeplaćajunegoovde, i još štucnuh i završih, aosimtogatrenutnosamnapauziištamimožešsadbwahaha! Zaćuta ona, povuče se, gunđajući, doduše, ali uzmaknu, zaćutah i ja i uronih svom težinom u honorarne mi vesti i tekstove…
- Pa jes’ vala, vid’o sam, ti kad zarežiš iz svog groba, ostali zaćute, kanda im je odavno jasno da si blago neuračunljiva i ne prezaš od fizičkih obračuna pa neće da se izlažu riziku ako baš nije nužda, jel’ te…
- Pa naravno, i treba tako! Nego, more, bre! Elem, nastavim ti ja tako da radim, pošteno, a nešto mi se prispavaloooooo, pojam nemaš, tako bih slatko zakljovila tu, nasred tastature, kad ono ‘oćeš – stiže mejl od one prevodilačke agencije s kojom sam onomad potpisala ugovor o saradnji, traže mi opet neka bitna dokumenta i štatijaznamkakve potvrde da konkurišu na tender za projektnu dokumentaciju đavobigaznaozašta i da preje** konkurente (da im crkne krava ili makar tastatura), kad dođu tamo na tender i izvade na sto da ih mere, kvalifikacije, mislim. ‘aj’ sad, što se mora, nije teško, a i ako jeste, ko te pita…  Taman ja prikačih attachment s rezervnom kopijom diplome, uverenjem o državljanstvu, izvodom iz matične knjige rođenih, ortopanom za svrhe dentalne identifikacije ponuđača i potvrdom o uredno plaćenim porezima na imovinu unazad do devedesprve, i kliknuh na ‘send’, kad ete ti nove muke – oni iz onog ogranka međunarodne firme zvone na mobilan aparat, vele, opet im treba prevod za neki tekst od danas za juče, a i vala, šta je to, desetak-dvaJes’ strana plafon, sića, to ću za par sati da spizdim, molim lepo, kešlovanaruke. Kud ću, šta ću, udri po tipkama, pare su pare, od nečeg se mora živeti čak i kad radiš na sto strana i kad plata na zvaničnom poslu kasni mesecima, makar su računi– hvala Bogu - redovni, i svoj dug državi moraš pobožno platiti inače će te u ćuzu strpati zbog utaje poreza i dugovanja za teve pretplatu i pedeve, a nećeš ni na tender moći da konkurišeš sve i da ti se tako nekad pri’oća. I tako, malo kuckam vesti, malo kopirajtujem, malo šaltam onu žalbu Poreskoj Upravi, i uz to gvirnem tu i tamo na infostud, klikdoposla i lakodposla, da mi slučajno ne promakne koji oglas za još koju šljaku, jer šta ću onda kad sve to tekuće završim pa ne budem imala ništa više da radim?! Onako usput pogledam ostale sajtove k’o ovaj naš američki i iskopam dvaJes’-triJes’ tema onako, čisto reda radi, da prežvaćem danas-sutra ako gazda aminuje pisanije o tim gedžetima. Jave mi se na pauzi koju više ni nemam i oni drugi kopirajt klijenti, ustrebuju mi pe’-šes’ tekstova o selidbama, kutijama i transportu stvari, i kako iste uspešno preživeti uz minimalne gubitke ljudstva i pokućstva - ehehe, zna se ko se po Bg selio više no ‘tice laste po kugli zemaljskoj, sve mi navrnu uspomene pred oči kako sam onomad raščupana čuvala otključan kombi na minus deset usred ciganmale, prosto ne znam da l’ da plačem ili da se smejem, taman imam o čem’ da se raspišem k’o Voldemortovi botovi o vođinim državnospasiteljskim naporima i neprospavanim supermenskim noćima… To, i kao mi prebace order za još nekih desetak tekstova o nekim kupaćim gaćama i bikinijima, ako može da ne bude sve na istu vodenicu, i do kraja nedelje da bude gotovo. Falabogu, u te modne trendove i rastegljive gaće nikad se nisam razumela, al’ šta ćeš, kad te već plaćaju po broju reči, redova, slovnih mesta i strana, što više nazovi pameti prospeš, to više kinte legne na račun, i onda udri po tipkama, budi pametna čak i ako nisi, bistri Vogue i Elle, gledaj fešn blogove, nađi tih 10-11 tema o kupaćima, stvori ih, izmisli, rodi, ma materijalizuj ih kako god znaš i umeš i sočini tekstove većma fino, nadasve produhovljeno i po engleski, da bude opeglano, nacicano i lepo onako, mekano i glatko na prvo čitanje… A to što ću posle noćima da sanjam morske torbe, razne asesoare za plažu, dvodelne i jednodelne kostime na tufnice, žirafe i štrafte, kako ih uredno slažem, pakujem i ređam na police a oni stalno padaju i zatrpavaju me iznova i iznova, dok kolega koji mi je zadao taj prokleti kupaći order šeta okolo u bikiniju i dobacuje da mi je ostalo još toliko i toliko sati, minuta i sekundi do petka, to kakve traume ostaju od kopirajta - opet se izgubih… No, nebitno, poenta je da to kakvi stresovi i posledice nastanu usled tolike količine plitkoumnih tekstova postaje sve manje i manje bitno što kurs dinara sve više i više pada… Sve u svemu, radim ja tako, sve što dofatim, bitno da je raznovrsno, i da ima posla, ajme meni kukavnoj, a dan se oteg’o, nikad duži bio nije, kao da sam iz ponedeljka preskočila u utorak, pa u sredu i tako redom vezano, bez nasušnih trenutaka pauze i odmora za poštenu nadničarsku raju…
- I onda, šta je bilo? Ovo što mi dosad napriča je odavno postalo standardno, ne vidim za koj’ moj si ljuta, tebi tako svaki dan izgleda u poslednjih pe’-šes’ meseci.
- Pa jeste, falabogu! Ja imam problem – a i ako ga nemam, ima da ga steknem čim trepneš, iskopaću ga već odnekud k’o krtica, pa ću onda da ga zasadim u saksiju i napravim 158 pelcera do prekosutra, nek’ se nađe za crne dane bez problema, čisto da mi ne bude dosadno! Ovo regularno i đene-đene, s tim se natežem k’o pile s tim prokletim kupaćim gaćama, pa preživim nekako, al’ vidiš, tu dolazi obrt – šeficinoj kevi naprasno pozli pa bude prisiljena da momentalno uzme bolovanje do daljnjeg – šefica, ne njena keva, ta je već odavno u penziji s obe noge, a bogme, i jednom od njih u grobu ako mene pitaš. Tako nesrećnom igrom slučaja meni pripadne štafeta da menjam šefa ženskog roda u redakciji, tj. da sastavljam nedeljni raspored, kuvam kafu, vršim monitoring prisustva na poslu i sprovodim disciplinu rada, štampam šta već treba kad ustreba i zalivam cveće, a uz to radim sve k’o i dosad jer sam i dalje samo običan prevodilac! Jel ti misliš da ja jedna ‘vako sitna i dinamitna mogu da postignem sve to odjednom i da uz sve to ostanem normalna?! A ni to ne bi bio problem, sve, sve, al’ ‘de da zalivam cveće, ‘lebtipoljubimmekani, kad ću onda stići da ispoštujem svoj svakodnevni dvoipominutni štrajk u znak protesta zbog kašnjenja plate, najavljene privatizacije, pošasti kapitalističkog sistema, blentavog konzumeristički nastrojenog društva, globalnog zagađenja i klimatskoh promena zbog kojih će sirote bele mede da ostanu bez svojih udobnih glečernih domova k'o ona raja u poplavama proletos?!? I da stvar bude još gora, dvojica kolega iz foto-servisa baš nađu da se u svom tom mom privatnom i državnom bizMis haosu potuku nasred hodnika, mo’š misliti divote! Al’ to još nije najgore – sram da ih bude, stignu oni još i da završe tu svoju makljažu pre nego zaglavim na vrata napolje, pa mi sav taj poslovno-indukovani naboj ostane tako da visi u vazduhu neartikulisan k’o dečija slina, umesto lepo da podvrnem rukave, onako svojski ošajdarim nekog po njušci i odsparingujem malo, kroše, aperkat, direkt, Hajnrihov zahvat, malo da me presing mine, ej, sudbino kleta…
- Pa, stvarno, mislim….
- E, al’ nije to sve: na sav taj belaj, opsetim se da treba da još jednom pregledam onaj prevod o Gausovim piramidama i Dijahleovim principima, sunceimnjihovomatematičko, i da čim pre odem na pijac po salatu, paradajz, duvan i još neke gluposti, dok još ima šta da se probere s tezgi kod onih mojih prekupaca, ostale ne gotivim, mnogo se, bre, deru i leleču dok privlače lokalne investitore u formi bakutanera s cegerima i dekica s onim malim mađarskim brcima. I da, ne smem nikako da zaboravim da danas skoknem do banke da poplaćam tazepristigle račune za struju i net – šta ako nas isključe s mreže pa mi sav taj bizMis trud ode u propas’?! Usput ću i da inhaliram koju pljugicu s nogu za zdravlje, i posle da onom startapu pošaljem raspored dostupnosti za prekucavanje tekstova na nji’ovoj transkript aplikaciji u toku sledeće nedelje, a i red bi bio da raji iz ofisa napravim tabele za učinak, sve smo potrošili u kancu, a šefica nije tu pa mi i taj radni zadatak potpada pod nadležnos’… A u glavi mi samo odjekuje, zamisli kako je sad lepo na Karibima, zamisli bikinije i šarene kupaćegaćne dezene, zamisli zalazak sunca na ležaljci ispod razgranatih palmi, zamisli debela ‘ladovina ispresecana tek ponekim stidljivim zračkom sunca koje tone u morske dubine na horizontu poput kakve isklišeizirane užarene lopte… Zamisli prezrele kokose, ananase i hlebno voće kako se smeše sa palminih grana - nema veze što ananas raste u zemlji, za ovu svečanu karipsku priliku može i na palmu da se obesi, onako ambijenta radi - zamisli psihodelični koktelčić sa suncobranom i limunovom korom u jednoj i ‘artijanu lepezu vedrih, poletnih boja u drugoj ruci, oseti kako talasi nežno zapljuskuju plažu, lagani morski lahor pirka i miriše k’o duša nebeska, a odnekud dopire i blagi miris zagorele kafe, nisam znala da i na Karibima kuvaju ovu našu tj. tursku kahvu, vi’š ti, Medo moj, kako je svet mali, ijuuuuuuuu, iskipe mi džezva skroz, ode sva kafena pena po papirima, vestima, rasporedu, usebeovima i učinbenim spiskovima! I tako, ceo dan, levo-desno, kuckam li, kuckam k’o Fanđo kad uleti u krivinu trkačke staze u lijepome Monaku, povremeno kuvam kafu, zalijem nam redakcijsku palmicu zvanu Draganče ne bi li izrasla k’o ta karipska, i srdačno psujem u sebi i truli kapitalizam i novu vlas’, i inflaciju, i investicije, i privatizaciju, i specifikacije za pametnu elektroniku, i sporu konekciju u državnom nam preduzećetu, i razdžiguljibuljeni monitor od kog ozrikaveh, i kancelarijsku palmu, sve mi, bre, više na nos izašlo! A sve njih – i kolege s šljivama na oku, i šeficu, i onu vlasnicu prevodilačke agencije, i gazdu sa sajta nam, i ove strendžere iz firme s tom žalbom, i prve, druge, pete, stote klijente, i taj startap prokleti, pa čak i palmu Dragančeta – sve njih kolektivno zabole qrtz za to što u mojoj omiljenoj pekari već treći dan ne mogu da stignem na red za kasu pre nego što im ponestane tamnog đevreka koji se već četir’ dana uzastopno traži mom izmučenom i izmrcvarenom organizmu u rekonvalescenciji! Misliš ti da je njih briga što mi telu akutno fali tih tamnođevrečnih minerala i kiselina, a? Zabole njih dupe!!!
- Oprosti Bože, al’ tebi neko ovce da poveri da ih pričuvaš pola sata, i na to bi kukala! Šta se buniš, znaš kako kaže naš narod, dobro je dok ima posla! I osim toga, ko ti je kriv što ne mož’ da se zadovoljiš jednom šljakom k’o sav normalan svet, nego obavezno sebi natovariš na grbaču minimum četiri paralelna posla i povremene honorarne prevodilačke-crtica-lektorske-povlaka-kopirajting gaže, tek da ne znaš ‘di ti je glava a ‘di leđa gube svoje časno ime? Sedi lepo tu, ćuti i kuckaj, ko te pita da li možeš ili jok, nije život paperjasti oblak od šećerne vune pa da po ceo dan fataš zjala ležećki! Pi, sve vedro i veselo, a ja mislio, ti ljuta zbog nekog novog poslovnog momenta, kad ono klasika, k’o i svaki drugi dan u tom tvom nazovi-životu…

 

S Medom o Poslovnom Stajlingu

- Medo!
- Reci, muko moja.
- Š’a da obučem sutra za posao? Ono, kao, izbori su, treba da se upicanim malo.
- Izbori k’o izbori, k’o da ima između koga da se bira… Ma, obuci šta prvo dofatiš.
- Pa ne mogu tako, biće neke silne glavonje tu, ambasadori, političari, ministri i tako te face tamo kod nas, dolaze na deset upola s lukom i koktele u sitne sate, ne mogu baš da se pojavim u izbledelom duksu i pocepanim farkama!
- Dobro, onda, a ti obuci nešto prigodno.
- Misliš maslinasto zeleni džemper i tamne zvonaste lone, sve pripijeno onako uz figuru i s finim dekolteom da izbacim u prvi plan ovo malo asortimana kalibar napupela tinejdžerka, da istaknem svoje zmijsko telo u nadi da će me neka krupna zverka ošacovati onako usput i dati mi dobro plaćen posao gde ću moći da ispijam kafe, non-stop se gledam u ogledalo i radim praktično ništa?
- M’ne, bre. Kakvo te maslinasto zeleno spopalo. Obuci nešto crno.
- Crno? Što crno, rode moj?
- Pa u skladu sa prilikom je. Ko god da na tim izborima dobije mandat, nama se nikako ne piše maslinasto zeleno. A osim toga, ako budeš iz prve zaginula u drugu pa u treću smenu, izborna noć je, ihaj, znaš kako je prošli put bilo – e, u tom slučaju bi ti pidžama najviše bila u skladu sa situacijom.
- Hmmmmm. Daj da vidim šta imam od crnog… Evo, ovaj džemper, na primer. Samo, on je više u rolka fazonu, ako to obučem, umesto dekoltirane dobrodržeće cice sa akutnim poslovnim problemom izgledaću kao opatica koja je greškom zalutala u kanc, sa sve kandilom i svetom vodicom.
- Definitivno ne taj džemper onda. Mora od nečeg da se živi. Šta još ima u tom tvom ormaru od crnine?
- Pa imam ovaj prsluk na rajsfešlus, ali to kad obučem izgledam kao batica iz kraja koji je u povratku iz kafane skoknuo do pumpe da natoči litar dizela. A i nema dekolte.
- A vala, nemaš ni ti šta da upakuješ u taj dekolte, pa nikom ništa, k'o iz Jasenovca da si ispala. Furaj dalje, ni ta opcija ne dolazi u obzir. Šta još imaš u ponudi?
- Pa… Imam ovaj džemper, rupičasti. On mi baš lepo stoji, i ima dekolte ali moram ispod nešto da obučem. Ipak je mart.
- Iju, da nisi ni pomislila! Jbš zimu, ionako je tek malo prohladno!
- Ali Medo, najavili su sutra košavu i pljuskove, na planinama možda i sneg.
- Nema to veze! Neke žrtve se moraju podneti! Znaš li ti da nama o tvojoj odevnoj kombinaciji sutra zavisi čitava naša svetla budućnos’?!
- Pa znam, ali…
- Nema nikakvo ‘ali’! Šta si mislila ispod da obučeš, ‘leba ti? Onu iscepanu džokicu što joj lakat proviri čitav pedalj napolje kad saviješ ruku? Nikako!
- Ali nemam ništa drugo crno osim čipkanog brusa!
- Dovoljno je to! Taman! Eto, rešen problem! Taj crni džemper sa erkondišn rupama meti gore, dole se uvuci u te uske pantalone, u njima ti dupe i liči na nešto, i natuci one Majkl Džekson čizme, u njima izgledaš baš opako, i sam Gospod ima da nas pogleda!
- Vala, stvarno, da pogleda, pa da se nasmeje… Eh, da bar on može da vidi moju grešnu dušu, smilovao bi se valjda…
- Ne bogoradi. Tu grešnu dušu ćeš ionako sutra u neko doba da ispustiš na laminat u kancelariji, pa makar da budeš obučena kako priliči, lepo, svečano, pobožno. A sad sedi, uzmi plajvaz i napiši testament, da meni, medvedici Mici i našem podmlatku ostavljaš svu pokretnu i nepokretnu imovinu u slučaju da te Sveti Petar propusti preko_reda u nebesku avliju. Ipak su sutra izbori, znaš, i parlamentarni i lokalni, biće puno posla, nemoj da nas ostaviš gole, bose i nezbrinute kad si već situirana… Hajde, šta čekaš, ako ne sočiniš testament u roku od odmah, skakaću ti po stomaku celu noć i neću ti dati da spavaš!
- Ihaj… Vala, mogla bih, i to što kažeš, nikad ne znaš šta nosi dan, a šta noć nakon izbora… Nešto mi se čini, ova predizborna tišina baš ne sluti na dobro, nakon one gromoglasne predizborne kampanje, skupova, obećanja, Beograda na Vodi, kula, gradova, termoelektrana i toplana, čardaka ni na nebu ni na zemlji, i ostalih lagarija. Vuče mi to malo na šmek onog zagrobnog života, s nekim beneficijama, doduše. Tačno vidim da ćemo moći i da crkavamo na rate i da se satiremo od rada pride, a oni će da kradu naš ‘lebac, da turaju odozgo Nutelu stranih investicija i da sveukupno žive k’o pozamašan kamen u bubregu mlađanog penzosa. Ajme, će izginemo svi u izbore dok si rek’o miting…
- E, a jel ćeš ti da glasaš sutra?
- Za koga, rode? Za Mufasu iz ‘Kralja Lavova’? Ma, idi begaj, k’o da nemam prečih briga, s ova dva posla i hronično bez para, svejedno mi je ko će da mi uzima poreze. Kako god da okreneš, isto nam se hvata – same old, same old, smrdljiva žabokrečina u ustajaloj bari, a ti, rajo, krekeći do mile volje kad za bolje ne znaš…
- Pa kako za koga da glasaš, pandaladu ti tvoju?! Za mene, molim lepo!
- Kako za tebe da glasam, kukala ti Irska proizvodnja, kad nisi na listiću!
- Kako misliš kako da glasaš za mene? Pa lepo, uzmeš olovku, dopišeš moje ime i zaokružiš broj ispred, prosto k’o pasulj! I javi svima koje znaš da i oni glasaju za mene, tako će mi biti bolji izgledi za jeftin a izdašan poslanički ručak u skupštinskoj menzi!
- Medo, ne može to tek tako, postoji neki red, kontaš. Moraš prvo da registruješ stranku tj organizaciju, da osmisliš program i ciljeve rada, pa da skupiš potpise da bi podneo prijavu za učešće na izborima, pa onda izabereš kandidate i predaš listu izbornoj komisiji i tek onda mogu da te ture na listić, a i to tek možda!
- Ajajaj, ko je izmislio tako glupava pravila! Pa ja neću onda tako da se igram! Ništa onda, čekamo preCedničke izbore, to nam je ionako isplativije, daleko manje odgovornosti a pun mandat putovanja, gostovanja, sastanaka sa bizMismenima i strendžerima, radnih doručaka, ručkova, večera i sijaset praznih priča i bajki za malu decu! Eto, kad si preCednik, dovoljno je da se smeškaš, rukuješ i klimaš glavom na svaku treću, eventualno ispoziraš tu i tamo za neke Instagrame i tako te medije! Jel da da ćeš da me kandiduješ za preCednika prvom prilikom, da nam dupe vidi ‘ladovine i čokoladiranih medenjaka bez motikU i tastaturu, jel da, jel da, jel da?
- Ajmeeee, al’ si ti ambiciozan postao otkako si počeo sa mnom da ideš na posao… Man’ se, more, puste politike, i dodji ‘vamo da mi pridržiš ovu rasklimanu stolicu da časkom zamenim sijalicu a da se ne strmopizdim usput, inače nema ništa ni od tvog predsedničkog mandata a ni od moje golišave samopromocije sutra… Joj, ‘de me nadje, avaj, Srbijo, zemljo medj’ šljivama, majko i maćeho nas slobodnih umetnika u povoju, da mi medved-azilant daje modne savete i propisuje mi poslovni stajling…

S Medom u Domu zdravlja

- Medooooo. A šta ako nam umesto sirupa i ostalih ukusnih preparata oni zlotvori tamo daju injekcije, pa nam izbuše guzove k’o đevđir na pravdi boga?
- Pa šta? Ako mora, ako je nužda, onda dupe na tapet i trpi! ’Oćeš opet k’o prošle godine da ti se vrati virus, pa da dva meseca boluješ na rate, a? Ne može! Ne usporavaj sad i ne vuci se, tek što nismo unišli u Dom zdravlja!
- Avaj, živote, p’jana lutalico na uzbrdici… Čekaj, stani, da vidim ’đe mi je knjižica, da se ne zaebem. Sećaš se da su mi prošli put kod ORL-a vratili pogrešnu, pa sam s posla jurila nazad da zamenim, ni tad nisam bila načisto kako se zovem… Mada, s obzirom da mi je medicinska sestra onomad kad mi je otvarala karton na Mirijevu turila pol kao muški, kao slučajno, pa posle prepravljala navrat-nanos, ne znam baš ni koliko će iko hteti od lekara da nas primi ovako nedefinisane…
- Knjižica ti je kod mene, ne zamlaćuj više! Eno, tamo šalter, ovde mi, smrt Turcima i virusima. Na ti knjižica, predaj lepo, iskeširaj kotizacije za pregled i sedi tu mirno i pobožno dok te ne prozovu. I ’aj’ mi opet ispričaj kako je bilo prošle godine kad te je dofatio onaj stari AH1.
- A fakat, bilo je veselo. Pokupim ti taj virus od bronhitične sestre kad sam ono bila skoknula do Valjeva u posetu, standardno, na jedan dan. ‘Oće-neće, lomilo me skoro nedelju dana al’  moj imuni sistem ipak izgubi tu zdravstvenu utakmicu od virusnog dream team-a u sastavu temperatura-sinusi-grlo, sa rezultatom 39.5. Ležala sam k’o na umoru nekoliko dana, ni da beknem ni da kmeknem, samo hukćem, suzim, slinim, i kašljem. Vrti se soba, i ja sa njom, k’o u narodnim pesmama… Kod lekara, zna se, mogu pod uslovom da opet uprtim torbak i odšlepam cenjenu pozadinu i dotični grip koji je istu spopao do Valjeva, u lokalnu mi zdravstvenu jedinicu gde imam izabranog lekara jer još ne bejah preregistrovala rezidenciju u Bg. DakleM, lekar mi dole na rodnoj grudi, a ja – ravnom linijom ne mogu ni do toaleta, da prostiš. Odjednom shvatim da imam mnogo više vrata i ormara u stanu nego inače, i da nijedno od njih nije na pravom mestu, nego me iz zasede nanišane direktom u čelo kad pomislim da sam ovaj put ipak potrefila the real thing a ne temperaturnu fatamorganu. Sinusi se upale kao novogodišnja rasveta na Knezu, pa samo ablenduju. Ide, bre, k’o iz česme. U moju glavU izgleda niđe mozga nema, samo akumuliran sekret i vakuum. Šta ćeš, duvaj, inhaliraj, tresi maramice, pa onda pređi na toalet papir kad ove prve istrošiš. U disciplini ‘gromki kašalj iz pušačkih pluća’ mislim da sam svesrdno potukla neke svetske rekorde - komšije su jednom prilikom, ono kad bejah bolesna par meseci ranije, pomislile da vozam ormar po stanu pa da škripi parket. Jok, more. To moja pluća, podmazana katranom, poju sonate i arije al’ sve nešto falširaju.
Drndalo me tako finih nedelju dana, ali prebolim nekako tu muku od virusa. Ostane samo još neka blaga malaksalost, par kilograma manje no inače - taman toliko da farmerice skidam u cugu, bez otkopčavanja, onako klot po sistemu iskakanja - i ’privremeno’odsustvo čula ukusa i mirisa. (Što bi moja pametna strina od 60 i kusur rekla kad sam joj se na to požalila, ‘Tako sam i ja u mladosti preležala neki virus, i nisam posle dugo osećala ukus i miris. Ali evo, već ove godine je bolje’…) No, uglavnom, vrati se svet u normalu, prestane da bude lelujav i psihodeličan i postane opet stabilan i konkretan. Do daljnjeg.
Čim mi bolje malo beše, ja skokom u miliciju, da se prijavim na novu adresu i u roku nekih mesec dana izvadim novu zdravstvenu, s namerom da već u ponedeljak vedra oka krenem put Mirijevskog Doma zdravlja, da otvorim novi karton, kako zdravlja, tako i bolesti. Ali ne lezi vraže. Opet ja tamo, a ono međutim. Ne mo’š ti tek tako otvoriti novi karton dok ti ne pošalju stari, iz bivšeg ti Doma zdravlja. A i tad je pitanje, jerbo nema puno slobodnih lekara, pa ti gledaj, požuri ali polako. Srbijo, zemljo, majko i maćeho… Izdaju oni meni tu neki zahtev za prebačaj kartona, i još isti dan prosledim poštom to zahtev-papirče, staru zdravstvenu i ištampanu ličnjak rodbini u Valjevo, da ne giljam opet tamo i nazad, ostavih više i dušu i bubrege na autoputu pošto već Lastini vozači cepaju asfalt k’o da im je zapelo pod hitno u toalet. I stigne taj papir promptno. Nedelju dana kasnije. Javi mi strina, leglo je u sanduče, pa će ona otići ovijeh dana do moje lekarke da to sredi i prosledi rečeni karton za Mirijevo. ‘Ajd’ živote, pogledaj me sad, nemo’ opet neke krivine, ale i bauke… I ostane na tome. Do daljnjeg.
DakleM, ne prođe mnogo a ja opet zaglavim u krevet sa najgorom upalom sinusa u životu. Sve bilo u redu nakon one prve ture, curne tu i tamo njuška ali ništa strašno. I vreme je takvo bilo te godine, prevtljivo k’o seoski raboš, a moji sinusi osetljivi, pa se nisam puno obazirala. Kad ono u ponedeljak… Dođem na posao, krenem da prevodim, i na pola smene me uhvati temperatura. Ućutim se, pomolim se bogu u sebi, samo do kraja dana da izdržim. Ne znam ni da li je alergija na ponedeljak, alergija na prašinu u kancu, alergija na posao ili nešto sasvim peto, ali bude mi jasno da nešto nikako ne valja. I stvarno nije valjalo. Tu noć sam disala na škrge. Ne pamtim takvo začepljenje, k’o u teglu da me neko metnuo i hermetički zatvorio. Jes’ da me zezaju sinusi redovito ali nikad nije tako bilo. Ni da udahnem, ni da predahnem, kao da ću svakog trena da izdahnem, jednom za svagda. Al’ sve se tešim, ne umire se tako lako, što reče jednom moja baba… Negde oko 5 ujutu zareknem se da ću otići kod tog vajnog lekara, u lokalni Dom zdravlja, pa kud puklo. Jeste da su me vratili prošli put jer im je potreban stari karton iz Valjeva da bi mi otvorili novi, a da mi je strina u međuvremenu javila da i tu rabotu moram lično da odradim jerbo njojzi neće da izdadu ništa, ali obrni-okreni, bolesna potrebne papire doneti ne mogu a ozdraviti bez lekara… Pa verovatno mogu, ako se dogovorim s virusom da pričeka da skoknem dole i nazad po taj karton. A taj dogovor s virusima, očigledno, teže je postići nego dogovor oko severnog Kosova. Izgleda nisam dobar pregovarač. (Eto, na primer, svaki put kad me napadne neki late night craving, pokušam svom organizmu lepo, razumno i prijateljski da objasnim da mu treba san a ne king-size smoki/plave mentol bombone/čokoladne napolitanke/puding od vanile s izlomljenom plazmom unutra i slično, i da ćemo to ujutru da papamo čim ustanemo… Nikad ne upali. Izgleda su mi moći ubeđivanja, nagovaranja i pregovaranja slabe k’o u odojčeta. E, tako beše i sa ovim virusom. Molim ja njega, kumim, zaklinjem, preklinjem pa opet sve iz početka, ali jok. Sila boga ne moli. A i meni taj pristup lepim, vala… Retko kad pomogne.) I tako rešim da lupim šakom o astal – iliti o šalter kod medicinske sestre, ako ustreba – i da milom ili silom privolim lekare da me pregledaju, prepišu terapiju i da najzad ozdravim, na pravdi boga, države i naroda, kad ova muka s virusom traje k’o da su me već tako bolesnu rodili, a stari zdravstveni karton ću lako dopremiti kad se oporavim - ako pre toga ne odapnem, voimjaoca.
Zapucam ujutru s prvim petlovima u Mirijevsku zdravstvenu jedinicu i spakujem se u red na šalteru, zajedno s masom penzionera. Bog da mi oprosti, ali populacija u godinama izgleda nema pametnija posla no da se iskuplja po zdravstvenim centrima i razmenjuje recepte, savete i komšijske tračeve. Dođe mu taj Dom zdravlja nešto kao Dom penzionera. Naslušaš se usput svakojakih priča, saznaš zaplete turskih i indijskih serija, možda i koju preporuku za kuvanje sarme ukačiš, ako imaš sreće. A mene ta sreća vazda služi, iako sam vegetarijanac…
Stignem ti tako na red negde oko podneva, taman kad je prva smena završavala a medicinske sestre hvatale krivinašku pauzu. I ostanem da stojim. Za svaki slučaj. Pre ili kasnije, doćiće mojih pet minuta. Kad-tad.
Nakon kraćeg natezanja sa medicinskom sestrom, otvori ona meni karton. Valjda je žena videla u meni onu čvrstu junačku rešenos’ da istrajem u svojoj nameri k’o i svi Srbi, da sam došla s namerom da legnem na šalter i da joj dišem u staklo dok se i ona ne razboli ako mi vapaj pacijentski ne usliši, a možda se i uplašila mojih podočnjaka. U svakom slučaju, primio me je lekar, pregledao po sistemu ’pu, zeka, iz daleka’, tj propitao me za simptome, virnuo u grlo, i onako nonšalantno, bez stetoskopskog pregleda, prepisao konjsku dozu nekog antibiotika. Još mi je i doznake za bolovanje izdao, iako od njih nikakve vajde nemam. Kao honorarac, nemam pravo na bolovanje, pa mi bilo kakvo overeno uverenje da privremeno nisam radno sposobna važi jednako kao zakon o zabrani prodaje cigareta maloletnicima. Al’ šta je, tu je, uzmem recepte, doznake, papire o svežeotvorenom zdravstvenom kartonu i furaj, Mišu. Snabdem se antibioticima i papirnim maramicama, prekrstim se i legnem opet – il’ da preživim, il’ ono drugo… Sve u svemu, nek’ nam živi, živi država. A mi – za to ćemo se nekako već snaći, makar taj recept za sarmu imamo…

- Miš_Mokri, u Ordinaciju Jedan!
- Ojsa, evo nas! Diž’ dupe!
- A jesi siguran da baš moramo da uniđemo, a? Možda se virus sad naprasno uplaši i pobegne k’o što je i doš’o, kad čuje da ga zovu u ordinaciju da ga subiju slekovi?
- Ma, batali, jedva su ti i onomad karton otvorili, pa si posle još morala da menjaš doktora i preregistruješ karton kad je ona što deluje k’o kolac da je progutala otišla na specijalizaciju, evo, vi’š i sad kol’ko im je trebalo da te prozovu! Dakle, ulazi, ne čekaj! Vreme je novac, a mi vazda siroti!

- Ovaj, dobar dan.
- Dobar dan. Sedite. Odmah da Vam kažem, nismo mogli da nađemo Vaš karton.
- E do moega…
- Kako niste mogli, evo, daću vam ja jedan komad, naš’o sam na polici kod nje u stanu, u kupatilu, piše lepo, Durex, Trojan, Masculan…
- Medo, nije to karton! Mislim, jeste kartonsko pakovanje, ali nije to isto što i zdravstveni karton! Bar u jednom slovu se razlikuje to dvoje, Medo moj! Ovaj, dobro, doktorice, a jel možete da me pregledate bez kartona?
- Pa mogu, evo, ovde ću upisati u ovu knjigu. Milka, nađe li ti taj karton više? Dajder ovamo, k’o u zemlju da je propao! Da vidim šta imate ovde od ranijih bolesti… Fino, fino… Sinusi, dakle. A Vi ste škorpija u horoskopu, vidim, rođeni ste polovinom novembra? A, pa to je baš lepo.
- Ovaj, da, jesam škorpija… Samo ne znam kakve to veze ima s virusom…
- A da, virus. A na šta se tačno žalite?
- Uh, odakle početi… Pa ono, nema para, a posla ima kol’ko voliš, radim od jutra do sutra k’o krupna marva, i jedva se skrpim od plate do plate… A i to što radim, sve na crno, jbmliga, ništa konkretno, za stalno, nemam prava ni na godišnji ni na bolovanje i tako već ravno četir’ godine…
- A, pa biće posla, ne brinite ništa, vidim, radni ste, vredni, vidi Vam se u očima da ste dobro čeljade, i još ste škorpija pritom. Nemojte samo da sedite na ’ladan beton i da pijete gazirano.
- Aham, dobro. Nego, sinoć me pokačila temperatura neka, 39, glavobolja, malaksalost, grlo mi k’o šmirgla broj kec, malo mi se vrti i nemam snage ni da jastuk pomerim. Da nije neki virus, od onih svinjskih,  ptičijih, ili neka Nilska groznica, a?
- Pa haj’te, da Vas poslušam malo po plućima, ako ste raspoloženi?
- Pa mislim, ono, kao, može.
- Lepo meni Vi leđa okrenite, i dišite sad. Aha. Oho. Uhuh. Ihaj. Eheheh. Opa. Ok…
- Iju, čemu ti izrazi? Jel mnogo lošo?
- Ma, ništa, čista su Vam pluća. Vi niste pušač, ne?
- Jok, no si ti! Ta ti već skoro deset godina puši, a odskora tuče domaći duvan, ljubovijski, otkako su digli akcize pa ni Drinu bez filtera više ne može da si priušti! A i zdraviji je, bar ona tvrdi, k’o čvarci fin pa vlaknast, i nadasve čist, sve miriši na pokošenu i osušenu biljku, ohne aditiva, konzervanAsa i aroma.
- Ćuti više, čupavi, boktejbo, došla sam na pregled a ne u Hag, ne treba mi advokat da umesto mene govori, jes’ da me boli grlo al’ toliko katastrofalno nisam da mi ti meru uzimaš i daješ! Ovaj, da, znate, jesam pušač.
- Mhm, dobro. Ništa onda, evo Vama Cefaleksin, pijte 8 dana po 2 kapsule na 8h, i virusa ima da ga nema. I spavajte više, osim ako Vas dečko ne gnjavi mnogo.
- Pa, ovaj, nije dečko…
- Nego ona njena mala garava što joj dušu uze, sva se uprepodobila i profinila, samo u_zemlju i u_nebo gleda, druge ne vidi, samo o njoj priča! Gospoja-doktorice, blago Vama, vi ne morate obe u komplet-lepinji da ih trpite na krevetu pored! Eh, moje muke niko ne zna…

- Jbobog, Medo mi ko kod Baba-Vange da smo došli. Ispita nas žena i pregleda u širinu i dubinu, ’nako metaforički, dok si rek’o grip!
- Vala, stvarno, bokte. K’o u kafu, pasulj i kuglu da ti je gledala o jednom trošku a ne u zdravstveni karton. E, a jel smem da uzmem onaj jedan Cicikek što ti je kupila ona tvoja? Mislim, tebi sad trebaju vitamini i tako te fore, a za slatkiše ću se ja žrtvovati da pojedem kad ti već ne smeš.
- E, ne može! Od mene si naš’o mafin nasušni da kradeš! Niko nije rek’o da ne smem slatko! I nije ona moja nego Marijana. A osim toga, nisi joj se ni za medenjake zahvalio što ti je kupila, i što ti je mantil beli donela onomad, i lopticu-skočicu s pčelicom unutra, a već bi još slatkiša, tako alav, samoživ i nezahvalan!
- Mda. No, dobro, reci joj da sam rek’o fala. Ali samo ako mi daš Cicikek da ukljuniram. E, i pitaj je jel i nju dofatio virus, da i nju vodim kod lekara, ovaj put nisam onog penzosa u redu spopleo iako je uleteo ispred nas na šalter k’o Fanđo u krivinu u Monte Karlu, moram to ispraviti čim pre. A i smešni su mi, onako, za posmatranje, ti penzosi. Čudna sorta, baš. Vegetiraju nekako i idu okolo a da stvarno ni ne moraju.
- More, da ćutiš tu i da budeš fini! Ti ljudi i žene su svoj radni vek časno odslužili i svoj doprinos državi dali i sad na miru mogu da planduju i divane ono malo života što im je preteklo nakon službi im…
- Aha, jeste, ti divni ljudi i žene te dižu po prevozima iako ima gde da se sedne nego su se oni namerili baš na tvoje sedište, i isti taj pošten penzionerski svet te gura u redu pred kasom, kukaju da ih propustiš jer eto ne mogu da stoje u prodavnici, u pošti, banci, opštini, gde god da makneš, i na sve to, imaju veća primanja od tebe koja stalno crče od posla, a bez pravog posla za stalno! Ti njihovu sreću nikad videt’ nećeš jer kako si krenula s tim poslovima i tezgarenjem, a i virusima, tebi od života ništa ostati neće kad ti dođe dan za ubiranje slatkih plodova radnog veka! A ni to, vala, nećeš doživeti, s obzirom da radiš na crno, ti’š svoju penziju videti tek na večnim lovištima, a možda ni tamo!
- Pa, i to što kažeš… Al’ znaš već kako to ide u Srbiji, ima ona jedna dobra stara narodna, ko radi, izumre od gladi k’o dinosaurus… Nego, dodaj mi onaj Perfex, malo mi se manta od neispavanosti a opet je krenuo sveti potop iz sLinusa, ko preživi, pričaće…