Medin monolog pre evakuacije

Mogao bih ja već jednom da se evakuišem odavde. Ova moja me ne pazi i ne mazi kako valja, niti mi medenjaka donosi. Samo tetka mi je donosila, a i to mi je mama ukrala dok sam spavao. Dosta mi je ove patnje i tegobe, vreme je za evakuaciju u bolji život. Dokle više da se patim, ajme i kuku meni mučenom, i da me operiše ova kretenka kad smršam usled gladi... Prvo me je estetski korigovala ona njena bivša, pa prošlog leta ona. Dva puta pod iglu, dosta je, kao da sam pun Botox-a. Nisam za takve zahvate više, dosta je bilo. I Botox-a pa bude previše, a kamoli starog sunđera iz otrcanog jastuka.

Samo još da ugrabim pogodan trenutak da iskočim iz ovog ranca. Dosadilo mi je više da se stalno nosam unutra kad joj je emotivno težak dan, da me vuklja tako sakrivenog po radnim mestima, da niko ne zna. Smorio sam se više k'o drvo, a nadao sam se baš bio da će najzad da mi svane kad se maknem iz Irske u doba najveće ekonomske krize. I eto šta bude. Taman sam se makao iz jednog ekonomskog tigra, kad eto ti, upadoh u sledećeg.

Nema, ne može za tri medenjaka da se nabavi sopstvena država. Treba mi više od ovog života. Nisam ja za nemaštinu, bedu i oskudaciju, ipak sam ja Meda bin Zayeb a ne neki tamo Meda bin Bedak. I ova moja, na sve plače i sve joj tužno, pa plače u mene kao da sam maramica, i traži od mene da joj ulepšavam dan svaki put kad je u depresiji. Osmeh Medin ima cenu, brajko moj, eeeee...

DOSTA JE BILO!

Ene, vidi, rupa na rancu.
Sad je malo veća.
Izgleda smo stigli na posao, o-5.
Iju, alaj je na ovom poslu hladno.

Zipa loma, pa nismo na poslu, na ulici smo! Vidi kako radi onaj zakon privlačenja, što pomisliš, to dobiješ! A mislio sam da lažu. Kad ono jok.

Odoh ja lepo u beli svet sada, nja-nja-nja-nja, da uživam u debelom 'ladu na Havajima ili nekud gde je sunce stalno, a vi gledajte šta ćete i kako ćete. Svakako vas čeka jako sjeban period, znam ja. Bio sam već u takvom jednom kriznom području kad sam se omečkio, i isto je sve bilo, pa ono. Kako kaže onaj grafit, „pazite šta radite, nemoj posle jebiga“...

Odoh ja lepo u bolji život, i bolju budućnost, a vi se snađite sami. Vidite kako sam se ja snašao, pa naučite od pametnijih od sebe, i snalažljivijih i sposobnijih.

Jedan je Meda bin Zayeb, ceo svet mu je velika porodica.

Stižeeeeeeem, svete, spremi se! 

Juhuuuuuuu! 

Op, hop, plop!

 

 

 

Meda i Nepravedan Svet

- Medoooo, OPET mi nisu dali!

- Eh, živote, spuštena roletno... Šta je sad, bre?! Jel opet treba ja da te branim od surovog života, a? Ko te dir’o?

- Bata iz obezbeđenja zamka na naduvavanje.

- ŠTA SI SAD SJEBALA?!

- Pa nisam ništa. Pitala sam batu da li je on obezbeđenje zamka na naduvavanje. I on rek’o da jeste. A ja mu onda rekla da ne radi svoj posao kako treba jer ne izgleda strašno.

- NIKADA VIŠE iz kuće nećeš izaći, jes’ čula?! Jbo Bog, ja ne smem nikud samu da te pustim, odma’ se ukopaš u javnosti k’o da te neko za to plaća!

- Pa što. Pa nisam ništa ružno rekla.

- Nisi, al’ nisi ni normalna. ’de, bre, ide da kažeš obezbeđenju da ne izgleda strašno?! Ej, bre, ko to još pri čistoj svesti i zdravoj pameti izdaleka pomisli, a kamoli kaže!

- A dobro. A jel zato nije hteo da me pusti da skačem po zamku?

- Nisi valjda pitala to OPET?

- Pa jesam. Ja uvek pitam, kad god vidim zamak. I nikad mi ne dajuuuuuuuuuuuuuu, buahahaaaaaaaaa...

- ’ajmo ispočetka sad lepo. Šta si tačno rekla biceps sapiensu?

- Pa rekla sam... Da ne izgleda strašno, i pitala koje je ograničenje kilaže za skakanje po zamku. I on me je samo pogledao, i dig’o obrvu.

- Pa kad ideš okolo u tim tvojim klovn-pantalonama! Da si se obukla malo pametnije, i vezala onaj pornićarski pony tail, možda bi ti dao da skačeš. Ono, možda ne po zamku, ali svakako...

- Pa obukla sam i onu majcu sa medom. I šarene tike, da izgledam mlađe. I NIŠTA! Buhuuuuuahhaaaaaaa...

- Ubiću se. Ne znam na koji način plišani medved može da izvrši suicid, ali pokušaću. Davljenje u WC šolji, skok u kanalizaciju kroz otvoren šaht, prolazak kroz mašinu za mlevenje mesa...

- I onda sam ja rekla (šmrc), da imam ukupno 48 kila žive vage s rolerima, i da su mi pre par meseci rekli kod jednog drugog zamka (šmrc) a i piše na netu isto (šmrc) da sme da se skače po zamku ako si lakši od 50 kila...

- I šta ti je biceps sapiens rekao na to?

- Rekao je (šmrc) da samo deca mogu da skaču (nosotres u maramicu). I ja sam rekla da sam i ja dete, i da imam medu, i bojanku, i gaće sa Sunđer Bobom (uvrtanje maramice)...

- Jes’ ti opet otišla napolje p’jana k’o čep?

- Niiiisaaaaammmmm, u tome i jeste problem... Lakše bih podnela to razočarenje.... Život je uglavnom sjajan, ali ponekad je tužna veverica, i dana je taj dan kad mala veverica sedi i plače jer nema svoj lešnik na naduvavanje... Život je nepravedan!

- SLUŠAJ ’VAMO, TI SLINO NJANJAVA! Ubuduće, kad ideš napolje, ja MORAM da idem sa tobom, jer nisi sposobna za samostalan život k’o svi normalni ljudi, razumeš? I još nešto: zamak na naduvavanje da zaboraviš u roku od odmah! Tamo više ne smeš da prismrdiš, drž’ se ti ipak rolera, manje se vidi koliko si socijalno disfunkcionalna kad zujiš okolo i ne stižeš da pričaš! I da te nisam više čuo da si u javnosti, međ’ nepoznatim ljudima, usta otvorila za dalje od Dobardan, Ljubimruke i Hvaladoviđenja! Hjoj, pa naš’o sam kod koga ću da se privalim gajbi, ovo ne da nije normalno nego je zaostalo na stupnju razvoja još dok je u pelenama bilo... Cuclu da joj kupim, i zvečku pride, tako je jedino sigurno da će ćutati ako kojim slučajem makne dalje od ulaznih vrata... Sudbino, teška si k’o zamak na naduvavanje...

Meda i samokontrola

- Medo rode.

- Mnjomnjapnjam.

- Sotono u medveđem obliku, šta radiš to?!

- Njamam menjenjake, njema mnjogo njoš.

- OPET?! Jbo Bog ako si ti normalan, jesam pre tri dana kupila dva pakovanja od po ciglu grama svako, i ti si OPET sve pojeo u cugu?!

- Nje njiči na menje! Nje možem da se njobuzdam s menjenjacima. ’ta ću, takav sam.

- Hjoj, ako te ja obuzdam, sa i bez medenjaka... Slušaj ’vamo, parazitu obloguzi. Od danas ideš na dijetu, popucaćeš po šavovima i ti i naš tekući račun ako se svoj problem sa hranom ne rešiš.

- Pa nje mogu. Njače je od menje.

- Nije ništa jače od tebe, jes’ me čuo?! To je samo izgovor za manjak samokontrole, nemoj meni te priče da prodaješ, nije baba od juče.

- Pa i ti gutaš te cigare, kad god te pogledam, ti il’ pušiš, il’ ždereš nokte.

- Pušim ja.... Da ne budem prosta sad. Jeste, imam problem, nemam samokontrolu nad autodestruktivnim delom sebe, i vi’š dokle me je to dovelo! Celog života skačem iz kanala u jarak, pa iz jarka u bunar! I tebe sam kupila u korist svoje štete, vi’š kako nemam intuiciju za samouništavajuće životne izbore!

- Pa jes’. Ti biraš životne saputnike koji nad sobom grama kontrole nemaju, i još im u toj igri nerava potpomažeš što im titraš kao da su ti iz oka ispali i daješ im da te gaze kao luda krava kukuruze, umesto da digneš ruke od lečenja tuđih emotivnih rana, ožiljaka, trauma i kompleksa na vreme kad druga strana neće u tom projektu da sarađuje. Neće, bre ljudi, da rade na sebi, lepo im da tavore sa svojim krstovima, i da kukaju kako im je teško. Čik probaj da samozvanom mučeniku skineš deo muke s grbače, odma’ će na lomaču da te turi i u ćošak nabije pa krene šamare da ti privaljuje jer si se usudila sebi dati pravo glasa i tražiti da se nešto u tom sado-mazo emotivnom odnosu menja. I što je najgore, iz najbolje namere ti drugome jamu iskopaš dok trepneš, jer tuđe nezdrave šablone ponašanja prihvataš ćutke kad skapiraš da tu promene nema, umesto da se elegantno okreneš, izađeš gracioznim korakom i zalupiš vrata dupetom za sobom. Eto, vidiš, i meni si pomogla da se nagojim kao prase pred Božić jer si prihvatila to da je moja neumerenost u medenjacima nešto što uz mene ide k’o pijanac uz tarabu.

- Takoe! Svaka ti je k’a u Njegoša, nisu krivi ljudi što svoj život žive kako su naučili od svojih roditelja, kriva sam ja što dupe ne maknem iz procepa kad krene po gu’jci i ostatku anatomije da mi pljušti, nego sve hoću da budem dobra, puna razumevanja i ljubavi, i da ne budem ta koja će nekog na cedilu ostaviti. I onda pljušti, vala, onako iz dubine duše, i iz lakta k’o Noletov bekhend. Mada, ono, spenkovanje ima svoje skrivene čari, kad se implementira kako valja...

- Slušaj ti, spodobo sa nenormalnim pragom bola za fizička iživljavanja, to što tebi čovek mo’š šilom zglobove probiti a da se ti samo smeješ, i što možeš satima na suncu da se roštiljaš i da te ništa ne peče i ne boli ne znači da si normalna, nego da si mazohista. I ti taj svoj sado-mazo sama sa sobom upražnjavaš bez da te iko pipne.

- Pa niko me ni ne pipa, u tom grmu leži zec i mrda ušima! Ej, bre, znaš ti šta su meseci i godine bez kvalitetnog kidanja, moram sve sama tako, kad me niko neće, šmrc.

- Evo ga, kreće samosažaljenje, jadna ti, sirota, i naivna. Ko te tera da te mesece i godine divlju krv na uzdi držiš? Što ne pustiš lepo, imaš tih interesenata kol’ko voliš i ne voliš u virtualnom i u stvarnome svetu, malo samo ubaciš crva u sistem, i eto ti kvalitetnog fizičkog zadovoljstva dok si rek’o seks.

- Pa jeste... Ali ne mogu tako. Mislim, sad i mogu, i hoću, al’ nemam vremena, treba tu prvo na sitno benzin dozirati, kao baštu lekovitog bilja kad zalivaš, pa onda iz potiha šibice mećati po ivici benzinskog bazena, pa onda lepezom stvoriti idealna vazdušna strujanja za jedan lep šumski požar, pa tek onda kresnuti, da prostiš. A ja s vremenom vazda sirota, ako sad krenem da se bavim uzgajanjem vatre u krvi, tek na gerontologiji ću videti plodove svog rada, kad mi hormoni i želje za putenom ljubavlju odavno budu u nebeskom carstvu. Gde, bre, na štakama da se jurim s nekim čilagerom na izdisaju ili pak nekom tetom u kolicima, ne ide to, bre.

- A ti kreni da se juriš po kolicima sad. Eto, lepo, nađeš nekog ko ima dobra kola, k’o ova tvoja bivša, i odete lepo na reku, da se provozate, i onda, kad krene taj verbalni seks, ti lagano raskopčaš košulju (al’ da se utegneš, a ne neki džak na sebe da metiš), kreneš da dišeš onaj tvoj jogički dah iz dna stomaka, i umesto cigare, dofatiš nešto konkretno.

- Sram te bilo! Otkud tebi takve ideje, nisi još ni za tinejdžera dozreo!

- Pa, ono, gledam ja to, ponekad, kad ti spavaš.

- Porniće gledaš sa mog alata za rad dok ja na pravdi Boga testerišem u drugoj sobi?!

- Ma ne to, bre, nego tutorijale o tome kako se igraju igre zavođenja. Edukujem se, kad se pojavi sledeća mečka, da znam kako to, gde, šta, i koliko. Al’ pošto tog štiva na internetu nema za moju vrstu, ja šta ću, moram da gledam šta ima.

- A i to ima na netu? Bokte mazo, otvori mi paralelni univerzum sad!

- Pa ima, šta ’oćeš... Nije internet samo taj tvoj posao, ti tekstovi o dizajnu enterijera, Uradi Sam projektima, finansijama, nekretninama, putovanjima, lepoti i zdravlju, biznisu, ishrani, i fitnesu. Ima tamo svašta, vid’o ja.

- Ako si gledao parenje polarnih medveda sa rođenog mi kompa pod okriljem noći, neću ti samo medenjake oduzeti, oduzeću ti život!

- Nisam... Dobro, jesam, ali samo jednom. I nisam navukao virus nikakav na makinu, da ne brineš.

- Koje nisi, sine moj lepi, a ja se čudim što mi stalno iskaču ona govna s hotlajn lajv strimom po novim prozorima svud okolo kad pokušam da otvorim novi tab! Hjoj, pa ubiću te, tastature mi nasušne!

- A nije... Mislim, uključio sam AdBlocker kad sam to gledao.

- Uključiću ja tebe u struju, kao baba vibrator, znaš!

- Ih, sad... Nemoj ta sranja na struju, nikad ne znaš kad će Tesla da te opomene gde se i kako struja koristi, i kakve štetne posledice može da ima ako se ne pazi ’di se sve tura elektrika. Ne sme vlaga i elektricitet da se kombinuje, isto k’o što ne sme akcija na haubi da se upražnjava na strmopizdima nekim, ’oće ručna da popusti, krene auto nizbrdo, i ode sve dođavola.

- Orkud ti to sve znaš, boktetvoj?! Kuku, imam u kući medveda ovisnika o pornografiji! Pa majko rođena, što me nisi pridavila kad sam prvi put kmeknula nego si pustila da mi sive ćelije mečka plišana rasteže i razvlači k’o domaćin duvan čvarke...

- E, ’aj’ ti budi malo realna. To je vrlo logičan scenario, kad se ljudi zanesu tako u momentima strasti, zaborave na Njutnov zakon, silu gravitacije, i ono staro dobro pravilo masaputaubrzanje, i eto ti problema.

- Fizika se mora znati, što jes’ jes’...

- I ti se tu sad pravi fina, al’ znam ja da si ti onomad seksove praktikovala ’di koze pod ručnom pasu, ’di je ’ladno, tvrdo, neudobno, i ’di normalni ljudi ne smeju ni da privire. Samo se ti femkaj, znam ja ko si ti ispod te uštogljene persone koju drugima prikazuješ.

- Ćut’, bre, čuće te neko ko ne treba, i šta ćemo onda?! Osim ako nemaš žarku želju da svoje je***anje mog mozga preseliš na ’ladan i tvrd beton ispod nekog mosta, i da nas u kutiju oboje preseliš u kartonsko naselje, ćuti tu, i pravi se da nemaš pojam ni o čemu!

- Ćutim, evo, ćutim... Pod uslovom da ćeš ti isto tako da ćutiš za moje medenjake i moje neumerenosti u tom pogledu. Znamo se mi, oboje smo neumereni (namig-namig), svako na svoj način.

- Ko me s vilama u leđa ter’o medveda da usvojim, umesto da sam lepo kupila tamo u Irskoj jedan lep, ergonomski vibrator sa tri brzine, uzemljenjem, i detelinkom na vr’ aparature, eto mi sad... Ćuti, trpi, i pravi se da nemaš blagog pojma ni o čemu pod kapom nebeskom, jer ako ovaj mali plišani demon progovori, ostadosmo mi i bez uhlebljenja, i bez smeštaja, a bogme i bez svetle budućnosti koja ne uključuje crveni fenjer i erotski plavu čipku... E, neka mi vala, sama sam kriva za sve probleme na ovom svetu, i svoje, i tuđe, tako mi i treba...

Meda u epizodi "Trt, mrt, život ili smrt"

- Debeli.

- SVE CE TO, O, MILA MOJA, PREKRITI MEDENJACI, NESQUICK I PANDALADAAAA…

- DEBELI!!!

- Šta vičeš, BRE!!! Nisam gluv!

- Nisam ni ja, sunce moje medveđe, ali kako si krenuo, uskoro ću postati! Smanji volume makar na nivo babe bez slušnog aparata, tvoj umilni glasić po moje bubne opne ima jednako nežno dejstvo k’o cigla po veš-mašinu u fazi centrifuge! I pusti tu Pandaladu iz šapa, medijabetes ćeš dobiti!

- Ne znaš ti šta valja. Vi ste ljudi, bre, mnogo glupi, svi redom. Qrčite se kako ste veliki, opasni, i pametni, a sami sebe ne vidite, to koliko ste puni praznog ega. Mislite da ste sami po sebi zaslužili dobro, i da vam se loše stvari dešavaju jer su drugi ljudi zli, a zapravo pojma nemate. Pravite sranja, svakog dana, na svakom koraku, povređujete one koji vas vole i rečima i postupcima, ali božemoj, zašto bismo se mi menjali, MI smo sjajni, a drugi su krivi za sve, i oni MORAJU da nas prihvate u svoj našoj blistavoj nesavršenosti jer mi NEĆEMO da se menjamo i NEĆEMO da budemo manja stoka spram ostatka sveta. Vi ljudi jedete govna, non-stop, pa ste to i postali, a ja makar jedem slatkiše, lepše je biti medenjak zaliven Nesquick-om i premazan Pandaladom nego govno zaliveno parfemom i premazano šminkom koja se spere čim zineš.

- E, mali, batali me toga... Vrtela sam i ja tu priču dugo, sad me boli qrtz šta ko radi u svom životu, šta radi drugima, da li ume da poštuje i ceni to što ima ili mu je dupe zinulo za više. Razgonila sam na buljuke te što ne vide božanstvo u drugom čoveku, niti se pitaju šta tuđem emotivnom biću čine time što se ponašaju kao neiživljena goveda i ne umeju da pitaju ni Kako si pre no te zajašu jer im treba nešto od tebe, savet, pažnja, usluga, rame za plakanje, blinking background za dokazivanje sopstvene nazovi-veličine. Pusti, stoka je stoka. Ko se probudi, probudiće se u svoje vreme, ne mo’š ti tu ništa, al’ ne moraš tuđa sranja da jedeš na lopatu samo zato što si se na liniji zatek’o. Nego, htela sam da te pitam za savet.

- A, to. Reci, naravno, ja sve najbolje znam uvek, svuda, stalno, i globalno.

- Ne mog’ više da radim. Opet presis’o kreativni motor, mentalni hrčak rikn’o u točkiću, otkačio se feder i vinkla se razdžiguljibuljila, ode nemasni burek u propas'... Daj pomozi kolezi, smisli mi neki dobar izgovor za neko duže odsustvo iz radnih tokova i brzaka.

- Aha, tuJ smo! Nećeš da privređuješ OPET, i nećeš siroma’ raji, tj. meni za slatkiše da zarađuješ, SRAM TE BILO! Nemo’ da te čuju ovi tvoji iz Novoga Sada, otkaz ćeš da popiješ pre no ja toplu čokoladu!

- A daj, budi ortak, ti uvek imaš dobre fore za vađenje guj’ce iz procepa. Evo, kupiću ti od sledeće plate duplu turu Nesquick-a kad odemo u kafanu.

- Ti meni u kafanu odvedeš, i to jeste napredak u poređenju sa onim našim kukavnim stanjem od ranije, kad si me krila od ostatka sveta kao baba bušne lufthozne. Ali moram te podsetiti da ti meni u kafani ne kupiš ni jednu jedinu turu Nesquick-a. Dvaput ništa je, ergo, opet ništa.

- JEBEMTEŽIVOTE! Tako mi i treba kad sam našla da usvojim pametnog medveda, da sam pokupila nekog blentu mutavog, život bi mi lakši bio... Oke, bato, dobićeš šta ’oćeš, daj samo rodi to rešenje za moj akutni problem lenjitisa, otiš’o babi mozak na večna lovišta pre vremena, a i ostatak babe će uskoro ako se ovo ’vako rastegne, k’o lastiš na kineskim gaćama kad ih iskuvaš.

- Hmmmm... Vrati mi Pandaladu, ne mogu da mislim na suvo.

- Ete ti, na! Vidi, sve si pojeo, sav si se umazao... Vid’ šape, vid’ njušku, i po REPIĆU si se mazao Pandaladom??!!! Rođače, sine, brate, sokole, pa ’de to ide! A jes’, bili su u pravu naši stari, ko masla ima, taj se i po guj’ci maže.... Hjoj, Jope’ moram da te kupam sad, pa jbt...

- Odabij od kazana! Nema kupanja dok ne smislimo rešenje i ne oližem koficu! Dakle. Ahm. A jel mo’š da slomiješ neki ekstremitet na tim tvojim rolerima? Poželjno gornji, jerbo si za u_ruke školovala.

- Sine, kad sam rekla ’dobar izgovor’ na to sam i mislila. Ne razlog, pameti majkina, no izgovor.To je kao ono kad ti neko kaže da nešto ne može jer ga mrzi.

- A dobro sad... Moram da dodam još malo Pandalade, vi’š da i meni mozak baguje isto k’o i tebi... Kud nađoh da se prilepim retardiranoj foki, boktemazo, š’o nisam nekog bistrijeg staratelja obrlatio, život bi mi bio lakši, ovako moram stalno ja da mislim umesto zakonski nepriznatog udomitelja za sve što je bitno i hitno...

- Manje pričaj, više misli, guzico musava.

- Evo, mislim, mislim, viš’ kol’ko Pandalade zahvatam, mora to tako...

- Čekam. Minuti ističu, cure, klize, ispadaju iz džaka mog životnog veka, daj smisli taj izgovor pre no što mi svo vreme na majčici Zemlji istekne i umrem usred egzistencijalnog rebusa!

- E, a da kažeš da ti je opet umrla baba, a?

- To ne možemo. Ima tamo na onom našem drugom blogu cela istorija babinog života, smrti, i zagrobnog bitisanja, svako ko ima tri grama mozga (koji nije od Pandalade izlapeo pritom) će se setiti toga, i opet najebasmo.

- Aaaaaa, jeste, vidiš... Prevideo sam tu sitnicu, znači, moram da dodam još malo Pandalade u_se.

- Dodaću ja tebe prvom detetu u parku, znaš, i ovaj put ti neću guj’cu vaditi iz belaja kad omladinac krene da bega preko travnjaka lupajući se patikama u guzove! Prošli put sam te jedva otela onom malom, taj će verovatno da bude inostrani investitor kad poraste, kako je krenuo da privatizuje tuđe bez ikakvog konkretnog ulaganja od malih nogu...

- NE DAJ ME DA ME DECA RAZVLAČE OPET PO PARKIĆU, BOG TI DAO SREĆE I ZDRAVLJA!

- Neću, ali daj, sarađuj malo, brate. Neće se o'sustvo uzeti samo i doć’ nama na vrata, sa sve buketom i bombonjerom u šapama.

- E, a da kažeš da je neko tvoj odapeo, bacio kašiku, otiš’o da miriše bele rade od ispod zemlje?

- Ko moj, rode, osim tebe nemam nikog više, i nadležni poslovni organ je s tim dobro upoznat.

- Uffff... A vidiš, to bi bila dobra fora, em dobiješ odsustvo sad za imaginarnu sahranu, plus dobiješ gratis koji slobodnjak za četres’ dana, plus za šes’ meseci, pa za godinu...

- Slušaj me ti sad dobro. Ako nisi u stanju da nam vaskrsneš, rodiš, ili barem kloniraš nekog člana uže rodbine, te morbidne ideje batali. Aj’ da bar imam koga živog a da je blizu moje grane na porodičnom stablu pa da mi umre, nego nemam, jedino iz groba d’ izvadim nekog pa da ga opet upokojim... Il’ da se i ja obesim o tu granu porodične nam žalosne vrbe, ono, po principu, dobila bih i višegodišnji odmor i udoban smeštaj s pogledom na reku na neodređeno...

- 'aj' ne seri više, ’leba ti. Nego, jel imaš uslova da stekneš pegavi tifus do sutra ujutru? Ili barem malariju, šugu, koleru, bolest ludih krava, ili slinavku, šap, parazite neke...?

- Parazita sam, vala, stekla, pre par godina kad sam tebe usvojila!

- Dobro, bre, što si prznica takva... Znači, nemaš uslova?

- Nemam, a nećeš ti, bogme, Pandalade videti u narednih par godina, vi’š da ti ti prosti ugljeni hidrati i biljna mas’ ništa ne pomažu u intelektualno napornim zadacima!

- Ih, bre, al’ si neka... A baš bi bilo dobro da ti rikne neko koga nemaš, to je baš onako zgodno, čist račun, dugo odsustvo, ne mo’ž čovek da bira ka’ će d’umre i Gospodu se pre'stavi...

- Alo, bre, mani se tog grobarskog zanimanja više! Nema, sve smo sa’ranili, oplakali, za dušu im bestrzajno rakiju natezali i zaupokojenu pogaču žvakali, NEMA VIŠE! Ovi što su mi pretekli, njih nećemo pre vremena u rajske vrtove da šaljemo, znaš kako kažu, kakve su ti misli, takav ti je život, još ćemo nekog od naših mentalno u raku d’oteramo sa sve vilama u leđa!

- Pa ono jes’, ne ide...

- Ne ide, ne ide, niko ne ide Svetom Petru iz zatrke samo zato što se nekom njegovom uz’oćao koji slobodan dan!

- A nije dobro to ni za dušu, mislim...

- Nije, srce pametno moje, nije lepo i pristojno ljude preko_reda u Dženet slati, pa makar i u mislima.

- E, evo tebi ova kofica, dodaj mi drugu, ovde nema više krema.

- NEMA VIŠE KREMA, TAKO JE, DO DALJNJEG! Na dijeti si od ovog momenta! Još ćeš mi i tek primljenu platu smazati dok si rek’o medenjak, pa kud ću onda!

- Pa zna se... Pod Pančevac, u mutan i ’ladan Dunav...

- Tebi se baš ja ne živim, jel da?

- Joj, izvini, nisam mislio ništa loše...

- Nisi ti, srećo moja, mislio uopšte. Od tolike količine Pandalade ti je izlapeo mozak, k’o meni od duvana, i sad nemaš čime da misliš. I sad možemo da radimo samo šta?

- Da idemo pod Pančevac, na ’ladan beton, i da turimo kamen pod_glavu i na njega karton da nam ne bude zima po mozgu koji je izlapeo, a stiropor da metimo pod guj’cu, da ne žulja...

- NE! Jedino što nam preostaje u ovoj situaciji jeste da nastavimo da radimo k’o da nam je poslednje u životu!

- A ni tebi se baš ne živi, a?

- Joj, da, nisam ni ja razmislila pre no sam zinula, vidiš... Dakle, nazad na brainstorming, neće se ti postovi sami napisati, a ti od danas da postiš, jes’ čuo?

- Jesam, jesam... Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, izlapeo mozak od promaje i Pandalade, niš’ se tu ne zadržava dugo...

- I tako mi i treba, i neka mi, i treba da se mučim, mogla sam da kupim gumene mede tamo u Irskoj pa da ih pojedem i da makar znam da su mi osnovne fiziološke potrebe podmirene, a ovako jok, plišani medved mi pojede sve po kući na blef, fol, i nulti ROI... Jebe život, jebe, rupe ne bira...

I Meda je ponekad tužan, al' brzo prođe

- Ej ti izgubljeni slučaju.

- Tambalambaćavapamampendiiii....

- Alo bre, siđi s tog oblaka od penaste bombone i obrati pažnju na mene momentalno!

- Meni se obraćaš, rode?

- Jok, svojoj senci se obraćam!

- A, ništa onda. Tambalambažipatapalapaćapamapaćaaaaaaaaaa...

- Hej. (vuc-vuc za nogavicu)

- Reci, rode.

- Tužan sam.

- Ih, bre... Pa otkud to? Šta ti je, medasto srce lepo?

- Pa... Ne znam. Samo sam tužan malo.

- Aaaa, pa ne može to tako. Dolaz’ ’vamo. (plop na krilo) Reci sad ti tvom staratelju ojađenom, šta se dešava?

- Pa ne dešava se ništa. Vreme prolazi. Starim. Gubim volju. Sve mi je smor. Tuuuužan sam. Doživotno sam tužan.

- U, al’ si neki. Koliko godina ti imaš, medvedasti?

- Paaaaaa... Ne umem da brojim dalje od tri, tako da tri.

- Blago meni. I sa tri godine tebi nije do života i svih onih divnih medenjaka rasutih diljem naše planete koji samo čekaju da ih ti uloviš i strpaš u stomačić?

- Pa nije da mi nije do medenjaka. Samo... Medenjaci imaju rok trajanja, a i sreća koja ide uz njih...

- A to li je. I, šta ćemo sad, sa oročenom srećom? Gde da nađemo sreću koja neće da ubuđa i ubajati k’o ’lebac kad ga ostaviš na ’ladnom i vlažnom mestu?

- Ne znam ja gde ti mećeš ’lebac pa ti ubuđa. Al’ ono, jeste, kažu da ima sreća koja ne vetri, slušao sam tako, po Jutjubovima, neke motivacione spike i... Kažu da je sreća unutra, u tebi.

- U meni?! Ne dao ti bog, u meni ima svega osim beskrajne radosti i elana. Ima katrana, ima krvnih zrnaca, ima i onaj burek od jutros...

- Ma ne u tebi kao tebi telesno, nego u meni, tebi, njima, svima. A ja ne znam gde da nađem sreću u sebi.

- Ako instaliram par medenjaka u tebe, jel ćeš onda da budeš srećan?

- Mooooožda. Privremeno. Al’ to nije nikakvo rešenje, jer će od puno medenjaka da bude i puno mene, a od viška ume da boli glava, a bogami i donji ekstremiteti.

- A jel postoji nešto na ovome svetu što bi te sada usrećilo tak' unesrećenog?

- Pa.... Ne znam.

- Ajd’ razmisli, pa javi.

- Pa ono... Mislim, usrećilo bi me da sedim na suncu. I da grickam medenjak, jedan samo, i da ćutim, ali mirno da ćutim, bez misli, bez nespokoja...

- Nespokoja? Kojeg crnog nespokoja, spodobo jedna besposlena! I mene bi to isto usrećilo, a vidiš, moram da radim kao konj stalno, i za sitne pare, i onda nemam kad da jednostavno sedim i ne mislim o tome dokle mogu tako i kako ćemo se pokrpiti za najosnovnije. Ne mogu ni da spavam jer ne mogu da se otresem egzistencijalnih frka, i po celu noć razmišljam koju opciju od mnogih na tapetu da prihvatim a da se na duže staze ne pokajem. Tebi je, srećo moja, dosadno. I ti, srećo moja, meni vreme oduzimaš, a vreme je novac, a novac je iluzija sigurnosti makar do sledeće runde komunalija.

- Šmrc... Eto, znao sam... Tebe nije briga za mene, neka te, neka... A ja ću umreti od tuge, pa će ti biti žao!

- Nije da mi nije stalo do tebe, nego, medved-rode, nemam pošteno kad ni sebe da osetim, a kamoli tuđe rane da vidam i suzama zalivam. Lepo kažu naši stari, čuvaj pare za crne dane, a dani su crni kad padne mrak, što će reći, čuvaj pare za lude noći, kad ćeš moći da se diskonektuješ sa mejla, portala za traženje posla i onlajn marketplejsova, i društvenih mreža, i plešeš, skačeš, smeješ se, i sebe imaš makar, celog i nasmejanog.

- Šljokaro. Video sam kad ste došle pre neko veče, i video sam da ste guglale kako zaspati kad si pijan, i u snu ste me celog ugnječile, od njuške do repića. Jedino mi nije jasno kako si sutradan skočila iz kreveta posle 3 sata sna i navalila da radiš kao da ti je zadnje u životu.

- Tako, srećo. Lepo. Ne trebaju meni kule i gradovi, ne treba mi ni nešto puno keša, ne trebaju mi ni ljudi, ni žurke, ni alkoholi jerbo ih moja jetra absorbuje k’o sunđer i ništa joj ne bude. Fakat, zapletem jezikom, i usporim se verbalno, al’ posle 6 rakija ja sam to veče kući trezna došla jer mi u poslednje vreme ni alkohol mozak ne može da ugasi, samo se počnem benaviti i glupirati da si muku nakratko umanjim i po strani ostavim do ujutru. Ali zato kretanje, đuska, roleri, stav na šakama i podlakticama, 50 trbušnjaka, i te kako može da mi digne i elan, i raspoloženje, i svašta još nešto, da ne ulazimo sad u detalje k’o mačak u kontejner.

- Jel to znači da i ja treba da legnem u bure rakije i posle da skačem okolo kao bolestan majmun tako kao ti, jel će to da me usreći i tugu mi utuli makar privremeno?

- Ne znam, srećo. Ali možeš da probaš. Mene od toga trajnije usrećuje dobro urađen posao, i priznat kvalitet truda i vremena koje sam u nj uložen. Usrećuje me sunce na koži, usrećuje me besplatan album za sličice iz Kung Fu Pande, usrećuje me kad su moji ljudi fobro, usrećuje me bogme i dobar seks, usrećuje me nekad i zdrav intelektualni razgovor, kad imam kapaciteta za to – ali onaj koji se ne svodi na drvljenje kurca, patetike, i superiorne nastupe. Usrećuje me sve, posebno ono što se parama ne može kupiti jer to jedino vredi. I da, usrećuješ me ti, mnogo.

- Stvarno?

- Stvarno. Ti si deo mene, onaj blesavi deo mene. I ne volim kad si tužan, jer ti si čist, ne kalkulišeš, ne spletkariš, ne poturaš noge, ne mračiš mi moje mrakove dodatno, i ne sereš previše o tome da je sve na svetu vazda crno i da je život konstantna muka. Da je dobro nije, a da je život daleko od bajke, to znamo svi, i svi na te loše klinove svoje emotivne mantile kačimo, pa još teži budu. A imamo toliko toga zbog čega bismo mogli biti hepi i zahvalni, i zbog čega bismo se mogli radovati k’o kuče u liftu. Zdravi smo, imamo drage ljude, možda ne sve, ali dosta njih. Imamo vid, i sluh, i glas, imamo za pojesti, i gde prespavati, i možemo makar jedan deo dana biti upravo ono što jesmo – a mi biramo da budemo tužni, da tavorimo ceo život i da ne vidimo ono dobro što imamo. Zato me usrećuješ, jer ti ne posmatraš svet kroz zatamnjena stakla, već u njemu vidiš ono smešno, lepo, i nevino. Nemoj to nikad izgubiti. Jer kad to izgubiš, onda ti više ništa ne vredi, ma koliko para imao, gde sedeo, i s kim vreme provodio.

- Sad mi je bolje. I šta sve to još kod mene lepo ima?

- Sedi pa razmisli, šta me tu sad još dodatno zamajavaš. Eno, tamo ti je ogledalo, nasmej se u njega, i pusti da ti oči zasvetle. I pogledaj malo bolje. Ta sreća koja se nekako zaturi, tu je, unutra. You just need to find your inner child, or at least one happy thought, and hold onto it. That happy thought is what makes it all the hustle and hassle worth it.

U administrativnoj poteri za pravdom i novogodišnjim paketićima

Mail to: NjKV Uskršnji Zeka

Date sent: 9/04/2016

Subject: Kolektivni apel sa protestnom notom


Dragi Uskršnji zeko,

Obraćamo ti se ovim putem i u ovoj odsudnom momentu jer onaj buđavi kapitalistički dizelaš u Zvezdinom dresu (u narodu poznatiji kao Deda Mraz) iz Nove godine u Novu godinu elegantno ignoriše naše redovne apele i odbija da saglasno poslovnom bontonu sarađuje sa nama u smislu blagovremene isporuke naših pošteno zarađenih poklona.

Elem, pošto cenimo da si ti zbog te svoje zečije prirode mekša srca i još mekšeg pufnastog repića, a kako nalazimo da smo sticajem okolnosti prisiljeni da se obratimo nekoj višoj instanci, ljubazno bismo te zamolili da našu kratku protestnu notu (cf. priloženi dokument od 115 strana, font Arial Narrow 6) pročitaš s razumevanjem do kraja i po istoj dosledno postupiš u roku od odma’. U suprotnom, nećemo ti u uskršnjoj čarapi ostaviti ni kolače, ni čokoladno mleko, ni list zelene salate, ni mini-šargarepu, ni jedan jedini primerak maslačkovog lista ili detelinke, pa ćeš se silno razočarati kad tako vedra brka, s vetrom izmeđ’ klempavih ušiju, doskakućeš do naše gajbe o predstojećem prazniku da nam uvališ Paraćinkine čokoladice s isteklim rokom i ta farbana jaja s promotivnom nalepnicom Srpske pravoslavne crkve.

Toliko od nas, za sad. Volimo te k'o da si nam rođeni, i kako izuzetno cenimo tvoj lik i delo, očekujemo tvoj skori odgovor, uz propratne paketiće, naravno.

Iskreno tvoji, 

Andrijana & Meda Bin Zayeb. 






Mail from: NjKV Uskršnji Zeka

Date received: 21/04/2016

Subject: Re: Kolektivni apel sa protestnom notom


Draga Andrijana i poštovani Medo,

Vaše direktno obraćanje putem mejla od pre par nedelja nimalo me nije iznenadilo. Zapravo, dobro sam upoznat sa vašim slučajem (avaj, svi mi ovde u Imaginariji smo onoliko obavešteni o vašoj muci i bolu), i u više navrata sam imao prilike da na tu temu polemišem sa gospodinom Mrazom. Činjenica da ste sticajem okolnosti ostali prikraćeni za zdrav razum, prosečne intelektualne sposobnosti, i koji džak novogodišnjih paketića još od malih nogu je nadasve poražavajuća. Takođe, veoma me je pogodio vaš šturi osvrt (iznet u cca 45 strana) na asortiman novogodišnjih paketića koje ste za života dobili od svojih bližnjih pod izgovorom da vam je to doneo Deda Mraz. Posebno me je potresla ona stavka u vašoj kratkoj protestnoj noti (priloženoj u vidu dokumenta od 115 strana, font Arial Narrow 6) koja se tiče 31.12.1997. godine, kada se vaš novogodišnji poklon sastojao od novog para sintetičkih čarapa, komada dva, i štapa užičke pršute, komada jedan. Nažalost, prošlost se ispraviti ne može, i to je tužna činjenica života nad kojom svi lamentiramo kad nemamo preča posla. Ali, ne očajavajte – imajte u vidu da ste vas dvoje još i dobro prošli na sudbinskoj tomboli ako se u obzir uzme opšta finansijska situacija na globalnom nivou krajem 20. veka, kao i ekonomski standard u zemljama trećeg sveta u navedenom periodu. Ipak, smatrao sam da je do mene da preduzmem neke konkretne korake u cilju ispravljanja životnim okolnostima nanete vam nepravde, te sam vašu protestnu notu prosledio višim instancama, u nadi da će oni biti u mogućnosti da po istoj postupe u skladu sa vašim neosnovanim zahtevima.

Isto tako, ovim putem bih tebe, Andrijana, zamolio da se u nedelju ipak uzdržiš od glasanja saglasno tvojoj fiks-ideji o kojoj sam obavešten iz pouzdanih izvora kao što su Zubić Vila i Sendmen. Naime, nimalo me ne raduje tvoja namera da na predstojećim izborima svoj glas dodeliš Koaliciji Uskršnjeg Zeke, Martovskog Kunića, Duška Dugouška i Zelenog Zeca iz Zečijeg Dola, i to iz više razloga. Kao prvo, naša koalicija nije predala izbornu listu za parlamentarne izbore u Republici Srbiji jer smatramo da svest lokalnog stanovništva još uvek nije dovoljno liberalno-politički sazrela i da tvoj narod još uvek nije dovoljno intelektualno osvešćen i spreman da poveruje da ne moraju samo predizborna obećanja biti šarena laža, već i da i kandidovane koalicije same mogu biti sačinjene od imaginarnih likova koji su u stanju postići jednako dobre rezultate (ako ne i bolje) kao i ti tu vaši stvarni političari. Pored toga, u našoj koaliciji je skorije došlo do izvesnih ideoloških razmimoilaženja i trzavica, te ja prvi glavom i repom nisam rad da u okviru iste posejem svoja šarena jaja u tamo nekoj pripizdini, vođen svesrdnom podrškom jednog usamljenog pristalice koji pritom pruža usluge nelegalnog smeštaja i nege inostranom plišanom medvedu bez boravišne vize. Uz to, ne vidim nikakav interes u pogledu investiranja sopstvenog dragocenog vremena i strpljenja u rvanje sa sprskim mentalitetom, niti smatram da ima smisla da ulažem sopstvene jajne resurse kako bih doprineo boljitku nacije koja se rukovodi principom "Ćuti, uvek može gore“. Iz tih razloga, zamolio bih te da ovaj put ipak izabereš neko drugo žrtveno jagnje (a ne zeca) kojem ćeš dodeliti svoj glas na izborima jer meni ne da tvoja podrška nije potrebna, nego bi mi samo jako zakomplikovala miran i radošću ispunjen zečiji život. U prilogu ti dostavljam svoj selfi sa plaže na Rapa Nuiju, kako bih te dodatno uverio da je meni super ovde gde sam i da mi na pamet ne pada da potežem pufnasti repić do Srbije kako bih se tu akao s vašom političkom scenom i trenutnom ekonomsko-socijalnom situacijom.

Toliko od mene za sada. Sve najbolje u životu vam želim, uz srdačne pozdrave i nadu da ćemo se nekada sresti i zajedno žvakati detelinu pod nekim vedrijim okolnostima.

S poštovanjem,

NjKV Uskršnji Zeka

Prvi put s Medom na izoliranje

- Debeli, dodaj mi tu traku.
- Po stoti put, nisam ja debeo, to mi je onomad ona tvoja dodala implant u vidu vunastog punjenja hirurškim zahvatom kroz mesto ‘di leđa gube svoje časno ime. Ako uskoro ne prestaneš da me diskriminišeš i ponižavaš po količinskom osnovu, stupiću u štrajk, i onda neće imati ko da pojede sve ove divne, mekane, mirisne medenjake krasne bademaste boje koji ti ovako namiguju i šapuću Proždrni me kao baba ajvar, hjoj...

- Dobro, de, sehi Medo, dodaj mi traku kad te moli tvoj mučeni Miš.
- E, tako može. Koju traku?

- Pa tu, za vrata, zarad dobrobiti kućnog buĐeta.

- Ne vidim traku.
- Kupi sočiva.
- E, pa, ne mogu sve odjednom! Čas Dodaj mi traku, čas Idi na pijac i kupi sočivo za ručak…

- Ne sočivo za jedenje, no za gledanje, debeli.

- Eto, OPET! Opet me prozivaš po zapreminskim osnovama, ja ovako više ne mogu da živim! EMIGRIRAĆU!

- Ene, a tek što si stig’o u Srbiju, nema ni četir’ godine. Brzo radi majka i maćeha, brzoooo, tek što kročiš šapom, odma’ ti pripadne muka od ovog zavadljivog podneblja pa si već okom kroz živicu… Oke, batice, možeš da emigriraš ali tek kad mi dodaš traku da izolujemo vrata.

- AMAN, KOJU TRAKU?! Ja ovde vidim samo ovo mekano što napada iz zasede i lepi se za usta i njušku kad pokušaš da ga… Istražiš  gustatornim čulom.

- NE JEDI TRAKU, IDIOTE MEDVEĐI! Jel ‘oćeš da nam račun za stuju opet bude k’o da smo grejali celo Mirijevo na ovu jednu sirotu TA peć, jel to ‘oćeš? Jel ‘oćeš da opet živimo na buđavom ‘lebu i razblaženoj supi jer ne možemo da skrpimo kintu za Elektrodistribuciju? Raspikućo jedna!

- Pa ja sam samo probao… Mislim, mekano je, pa ono…

- Nema šta tu da se proba, to je kancerogeno, k’o i sve ostalo što jedemo! I nije zdravo za stomak, zalepi se unutra po crevima svuda i neće da izađe na drugi kraj, nego ti izoluje ceo probavni trakt, pa ne možeš da svariš medenjake i onda cvrc! Džaba ste žvakali!

- Ajoj… Nisam, majkemi! Nisam pojeo ni santim, sve je tu! Ono, jes’ da je sad malo izbalavljeno, pa će možda labavije da drži vrata, al’ šta sad…

- Ne drži to, rode, vrata, nego drži stanje na tekućem da ne ode u minus kad krene minus! Vidi šta si sad uradio, sad mi opet fali četir’ i_po metra da sve lepo zadihtujem…

- E, pa nema frke, ide ti rođendan, reci raji da ti kupe traku za izolaciju, upakuju i ture mašnicu odozgore, i nema da fali.

- Kojoj raji, boktetvojblesavi, ja prijatelja skoro pa više ni nemam, skroz sam se izolovala socijalno u poslednje dve godine, nije mi trebala traka, dovoljno je bilo što sam radila kao magarac i nisam stizala da zalivam i negujem prijateljstva stečena davnijeh vremena… Samo su mi ovi moji iz kanca ostali, a ni njih više neću da imam pri ruci za gnjavljenje i smaranje svakog dana, sad kad sam dala otkaz! Buaaaahhhhaahahah, umreću sama, poješće me nezasiti debeli plišani medved kad mu ponestane medenjakaaaaa….

- Ja i dalje nisam debeo, samo da znaš.

- Ma znam…. Ali baš će mi faliti, znaš.

- Mhm.

- Šta izvodiš sad, stvarno će mi nedostajati...

- Ništa ja. TI si im otuđila onu debelu knjigu, pukli su lovu tebi na poklone, ostavila si ih na cedilu u odsudnom času kad su svi planirali da uteknu na godišnje odmore, i sad kad budeš otišla tamo po radnu knjižicu, metnuće te na lomaču, podložiti vatricu i napraviti od tebe čvarke jer ih je tvoj otkaz pred rođendan koštao više no državu to vaše neprivatizovano gubitaško preduzeće.

- Nije to debela knjiga, to je Oksfordov tezaur od ‘iljadu-pljus strana. I čisto da se zna, nisam ja to sama otuđila. Taj tezaur sam kibicovala još onda kad je trebalo da se baštini rečnička građa pri gašenju firme, lepo sam odma’ složila onaj tužni šteneći pogled, zakmečala umilno Ja ‘oću toooo, i eksplikatorno uprla prstom u vitrinu, eno, ima još moj DNK tamo na staklu….

- Jel se kaže eksplicitno ili eksplikatorno?

- Zavisi od konteksta, debe…

- Da ti nije palo na pamet.

- Dobro, de, od konteksta zavisi, ljubavi plišana. Znaš valjda toliko do sada, živiš sa prevodiocem već jače od tri godine.

- Mhm. Kod vas sve uvek zavisi od konteksta.

- Pa jeste. Vidiš kako kaže premijer. Kad kažeš nešto, onda to može da znači svašta – ili ništa, kako kad, zavisno od potrebe, vladajućeg režima i date političke situacije…

- Dobar vam taj kontekst, fakat. To znači da je zapravo jako teško razumeti ljude jer svako ima neki svoj kontekst i svako misli nešto drugačije a govori istim jezikom kao i ti, jel da?

- Pa jeste. Eto, vidiš kako je našem premijeru stalno teško. Teško mu je, jako mu je teško, crče koliko mu je teško, i nikad mu nije lako. Ne mož’ prosto siroma’ čovek da živi od težine slučaja, situacije i problema. I svi mi, tako teški k’o crna zemlja srpska, njemu na kičmi sedimo i kukamo kako nam je teško, pa je njemu jadnom pod našim teretom još teže. I zato, dušo moja podgojena plišana, moramo svi od reda i preko_reda da smršamo, pa zato cene klope i komunalija rastu a kupovna moć i vrednost dinara opadaju. To je zapravo sve za naše dobro, jer smo teški, ubionasbog koliko smo teški, i moramo da izgubimo bar malo na toj težini i postanemo lakši da bi nas naš voljeni premijer na leđima svojim junačkim nosio a da ne lipše od pritiska posle dva koraka.

- Aha, kapiram, to je kao ono s tvojim pritiskom. Tebi pritisak krene da skače kad ja skačem po tebi ujutru dok petlovi još ne zapevaju i da pevam Drti Dajanu. A onda tebi pritisak nastavi tako da skače svaki put kad se potreseš, uplašiš, rastužiš ili naljutiš u toku dana, što će reći stalno. Jao, pa to znači da si ti naš premijer, i tebi je stalno teško!

- Pridaviću te ovom trakom za izolaciju ako nastaviš da me porediš s tim stvorenjem.

- Pa kad jeste! Njemu je teško zbog Tanjuga, i tebi je teško zbog Tanjuga. Njemu je teško zbog problema, i tebi je teško zbog problema. Njemu je teško jer je državni budžet skroman, i tebi je teško jer nam je kućni buĐet siromašniji od crkvenog miša! Jao, priznaj, ti se noću prerušiš u Vučića, uzjašeš metlu i kreneš okolo da spasavaš ljude tako što im napraviš stopedesetosam problema koje inače nemaju, pa ih onda od tih imaginarnih cimova izbaviš, a sve to kako bi oni tužni i čemerni zaboravili sve ostale frke koje ih muče!

- Daj mi traku za izolaciju.

- Izvoli, voljeni moj premijeru.

(frrrrrrr, šljep, zalep)

- E, tako.

- Frflj, mrmlj, grmljmuš!

- Neću da ti skinem traku s njuške, ne dolaziš u obzir.

- Frfljmbrblj!

- Nećeš se ugušiti, diši na njušku kao svaki normalan medved. Ta traka je mera preventive, i za tvoje i za moje dobro. U suprotnom ćeš ti nastaviti da pričaš i meni tim svojim pričanjem da dižeš pritisak, što će se odraziti na tvoje dobrostanje jer kad mi padne mrak na oči, neću biti odgovorna za postupke koji mogu ugroziti tvoj mečiji integritet i suverenitet. Dakle, traka na njušci je za opštenarodno dobro. Ćuti tu, i nastavi da dodaješ traku.

- Frljljljljljljlj….

- Mogla sam da kupim šta sam htela, božićnu čarapu, glinenog patuljka, detelinku sa čitiri lista, ali ne! Plišani medved je sjajna uspomena na Irsku, on je divan, mekan i ima tako lepe oči… Eto ti sad te lepote, pa ti trpi mečiji javašluk dok te u zvučno izolirani grob ne otera…