Tup, tup, tup.
Plop.
“Ustaj.”
“Ne mogu.”
“Nećemo opet! Vreme je da se spremaš za posao.”
“Nije još ni svanulo! Niko ne ide na posao u pet ujutru! Vidiš da je mrak još!”
“Ne seri. Tačno je sedam, radiš prvu smenu, diži dupe!”
“Ne mogu! Kako misliš da ustanem kad mi sediš na stomaku!”
“Ništ’ ti ne brini, ako se ne nadigneš uskoro, počeću i da ti skačem po stomaku. Trebaju nam pare, za medenjake i neskvik!”
“Just for the record, neskvik je na listi GMO proizvoda. A medenjaci nisu zdravi za mečiće. Još ću morati da tražim veterinara za plišane igračke ako nastaviš sa tom nezdravom ishranom. Uostalom, još uvek spavam. U REM fazi sam. Ometaš me.”
“Mnogo ti kenjaš za nekog ko se još nije probudio! Na noge lagane! Vidi kako je divan dan!”
“Jes’ divan do mojega. Magla, sivo, hladno, sunca ni za lek.”
Uneo mi se u facu sa sve prekrštenim šapama na stomaku.
“Ako ti tako nastaviš, neće biti ni medenjaka ni za lek. Rise and shine!”
“’aj’ ‘leba ti medveđeg, idi ti u tu kancelariju i sedi tamo osam sati, lupaj po onoj tastaturi i bleni u poluraspadnuti monitor dok ti zenice ne pobele, pa mi onda pričaj o jutarnjem entuzijazmu.”
“To je tvoj posao. Ja nisam kvalifikovan da samo sedim, tipkam i blejim. Ja sam medvedić, a ne potrošna roba uhvaćena u zarđale zupčanike kapitalističkog društva.”
“Ja tebe sanjam. Ovo nije stvarno. Sve je ovo san. I probudiću se iz njega kad prođe radna nedelja i dođe vikend.”
“A ako ti skuvam kafu, m? Leeeepi, mirisni, razbuđujući napitak kao tvoja baba zove pobačajna kafa što upokojene diže iz mrtvih a živahne međ’ iste šalje pouzećem?”
“Neću kafu. Hoću da spavam.”
“Spavaćeš večeras, kad se vratiš s posla, raspremiš kuću, usisaš, obrišeš prašinu, izglancas parket i pločice, opereš veš, ušiješ moju pidžamu, skuvaš ručak, provežbaš onu koreografiju, opereš kosu, izdepiliraš se i odradiš vežbe.”
“Mislim da sad znam kako se Pepeljuga osećala svako jutro dok se nije udala za princa.”
“Nema princa! Sama si rekla, u životu uglavnom naletiš na konja, ili on na tebe.”
“Mda. Možda bi trebalo da osnujemo ergelu, tu leži lova. Iznajmljuješ konje za jahanje i ubireš profit.”
“Jeste, ali u tom slučaju moraš da plastiš seno, nosiš kofe s vodom, timariš te konje i čistiš boksove, a nekako ne vidim tebe u toj priči.”
“A možda bi trebalo da poljubim neku žabu, a? One mogu da se pretvore u princa, bar tako kažu bajke.”
“Cico, te bajke su za decu, i realno gledano, šire sodomiju, dembelisanje, mentalitet izblajhanih sponzoruša i odsustvo svake discipline. U najboljem slučaju, od žabe možeš da dobiješ ospice ili žablji batak, a ti nisi veliki ljubitelj nijednog od ta dva.”
“Daj mi telefon.”
“Ne dam! Šta će ti?”
“Imam temperaturu 45 sa 2, srce mi se uzlupalo k’o udarna bušilica kad komšija ugrađuje noseće kuhinjske elemente, puls mi preskače k’o Šiptari barikade na Jarinju, noge mi se koče, vrti mi se u glavi k'o prazne fraze na vestima, probada me u grudima, grče mi se mišići, nemam kiseonika, mora da je pegavi tifus, infarkt u najavi, malarija ili Nilska groznica, moram da javim u kanc da sam ozbiljno bolesna i da me nema do proleća, a možda ni tad.”
“Ti jesi ozbiljno bolesna, razgovaraš sa plišanim medvedom, ali to nije ništa novo, ta dijagnoza je već poznata svima koji te znaju, neće upaliti. I uostalom, noge ti se ne koče, samo ti je otkriven levi taban, to što tu osećaš je sobna temperatura. Ustaj više! Zakasnićeš!”
“Ali ljubavi, ne mogu…. Jao, znaš šta sam noćas sanjala? Kao, ti i ja na nekoj plaži, gušterišemo i šacujemo ženske ispod suncobrana, pijemo sokić od šargarepe i cvekle na slamčicu, ono, idila, sve fensi, talasi zapljuskuju, piri neki blagi vetrić i nanosi miris borovine i svežeg kokosovog mleka…”
“Jesam rekao! Jesam lepo rekao da ćeš opet svašta da sanjaš jer si se sinoć pred spavanje mazala losionom za sunčanje umesto noćnom kremom!”
“…A na horizontu se vide neke jedrilice, brodovi, lokalni živalj vadi mreže sa ribom za preplanule goste prestižnih restorana na obali, neki nabildovani nauljeni tip ide okolo i nosi krofne na glavi i deli raji za džaba, a na par koraka od nas se sunčaju tri cice pa se sve nešto okreću ka nama, smejulje se i došaptavaju…”
“Alo! Vidi koliko je sati, ode prevoz! Ajme meni s tobom, kud baš tebe nađoh da obrlatim da me usvojiš i vodiš sa sobom bilo kud iz tog Dablina, a bilo mi je lepo tamo, na onoj polici, sa ostalim medvedima, magnetima, leprikonima i kasica-prasicama… Ne zna jutro šta dan nosi! Ustaj! Ustaj, sad, odmah, iz ovih stopa, inače ćemo pod mostom završiti, u kartonskoj kutiji ili na stiroporu k’o predsednik, kad te otpuste kao zaostali tehnološki višak!”
“… I taman krenem da ustanem, da im ponudim relaks-masažu, tretman za celo telo i mazanje leđa gratis, kad tup-tup, eto ti tebe! Uvek mi prekineš san kad je najmanje poželjno! Kako ti misliš da funkcionišem ako tako nastaviš! Za par meseci, em što ću biti nenaspavana s podočnjacima k’o Koštunica, em što ću biti seksualno isfrustrirana k’o Đelić i Krkobabić zajedno!”
“Rođenog mi pliša, uzeću bubazeler, doboš i gajde i počeću da intoniram nacionalnu himnu i da pevam na arapskom ako smesta ne ustaneš i istuširaš se! Imam osnova da te tužim za zlostavljanje plišanih životinja, ovi jutarnji rituali su previše stresni za jednog malog medvedića! USTAJ!”
“QQ, zemljo, šta dočekah… Da mi rođeni mečić skače po anatomiji… Lakše malo, to je moje debelo crevo! ‘oš’ da perforira od neamortizovane pneumatike pa u Urgentni da zaglavimo pre petlova, k’o onda jednom kad smo se zapili u onoj kafani na perferiji pa završili na Banovom Brdu umesto u Mirijevu?”
Boink, boink, boink, boink.
“Ustaaaaaaaaaj!”
“Aaaaaajjjj, karamba! Evo, ustajem, samo nemoj više da skačeš po meni! Uf!”
“E, tako. Sad pod tuš, pa oblačenje i kafa, nemo’ da bi opet napunila kadu i zadremala unutra u toplom! Prošli put sam te viljuškom bockao i poturao ti ogledalce pod nos da proverim da nisi kojim slučajem prečicom skoknula na večna lovišta.”
“Neću, ljubavi… Da se ti to nisi malo gojucnuo od tih medenjaka, a? Ako, ako, samo ti meni klopaj, da porasteš veliki medved pa da nam čuvaš kuću kad ja odem u švaleraciju… Odoh da se tušir… A gde su vrata? Ništa ne vidim!”
“Pa naravno da ne vidiš kad žmuriš, ‘bem te blesavu! Otvori oči! Nema spavanja više! Vrata su tamo levo, gde i inače stoje. Ne to levo, drugo levo! Zini zemljo, progutaj me! Matora kobila, a totalno operisana od koordinacije i snalaženja u prostoru i vremenu. Fakultet završila a ne zna kojom rukom vuče vodu na vodokotliću. I ti kao negde radiš, leleee…”
“Pristavi kafu, tursku, nemamo više instant, uzeću kad legne plata. I molim te, izaspi vodu iz džezve kad provri i zapeci malo kafu, da zamiriše, d’ onako udari na mozak kad umočim njušku unutra.”
“Da udari u šta?”
“Operi te uši nekad! D’ udari u mozak, ‘bem te!”
“Samo se ti teši, nemaš ti taj organ. Kafa ti je na stolu, zakuvana kako voliš, čist peškir i krpice za danas su ti na veš-mašini, cipele su kod vrata, karta za prevoz ti je u unutrašnjem džepu jakne, spakovao sam ti u torbu sve što ti treba za danas i izbacio onaj sendvič od prošlog ponedeljka, uhvatili su se po njemu neki nauci još uvek nepoznati oblici života.”
“Hvala ti, ljubavi, kud bih ja bez tebe…”
“Ne bi stigla ni do prvog jarka, mnogo sam te razmazio. ‘Aj’, tutanj sad. I nemoj da preteraš s parfemom, opet će u kancu da otvaraju sve dvokrilne prozore i da imaju napade gušenja k’o onomad.”
Plop.
“Ustaj.”
“Ne mogu.”
“Nećemo opet! Vreme je da se spremaš za posao.”
“Nije još ni svanulo! Niko ne ide na posao u pet ujutru! Vidiš da je mrak još!”
“Ne seri. Tačno je sedam, radiš prvu smenu, diži dupe!”
“Ne mogu! Kako misliš da ustanem kad mi sediš na stomaku!”
“Ništ’ ti ne brini, ako se ne nadigneš uskoro, počeću i da ti skačem po stomaku. Trebaju nam pare, za medenjake i neskvik!”
“Just for the record, neskvik je na listi GMO proizvoda. A medenjaci nisu zdravi za mečiće. Još ću morati da tražim veterinara za plišane igračke ako nastaviš sa tom nezdravom ishranom. Uostalom, još uvek spavam. U REM fazi sam. Ometaš me.”
“Mnogo ti kenjaš za nekog ko se još nije probudio! Na noge lagane! Vidi kako je divan dan!”
“Jes’ divan do mojega. Magla, sivo, hladno, sunca ni za lek.”
Uneo mi se u facu sa sve prekrštenim šapama na stomaku.
“Ako ti tako nastaviš, neće biti ni medenjaka ni za lek. Rise and shine!”
“’aj’ ‘leba ti medveđeg, idi ti u tu kancelariju i sedi tamo osam sati, lupaj po onoj tastaturi i bleni u poluraspadnuti monitor dok ti zenice ne pobele, pa mi onda pričaj o jutarnjem entuzijazmu.”
“To je tvoj posao. Ja nisam kvalifikovan da samo sedim, tipkam i blejim. Ja sam medvedić, a ne potrošna roba uhvaćena u zarđale zupčanike kapitalističkog društva.”
“Ja tebe sanjam. Ovo nije stvarno. Sve je ovo san. I probudiću se iz njega kad prođe radna nedelja i dođe vikend.”
“A ako ti skuvam kafu, m? Leeeepi, mirisni, razbuđujući napitak kao tvoja baba zove pobačajna kafa što upokojene diže iz mrtvih a živahne međ’ iste šalje pouzećem?”
“Neću kafu. Hoću da spavam.”
“Spavaćeš večeras, kad se vratiš s posla, raspremiš kuću, usisaš, obrišeš prašinu, izglancas parket i pločice, opereš veš, ušiješ moju pidžamu, skuvaš ručak, provežbaš onu koreografiju, opereš kosu, izdepiliraš se i odradiš vežbe.”
“Mislim da sad znam kako se Pepeljuga osećala svako jutro dok se nije udala za princa.”
“Nema princa! Sama si rekla, u životu uglavnom naletiš na konja, ili on na tebe.”
“Mda. Možda bi trebalo da osnujemo ergelu, tu leži lova. Iznajmljuješ konje za jahanje i ubireš profit.”
“Jeste, ali u tom slučaju moraš da plastiš seno, nosiš kofe s vodom, timariš te konje i čistiš boksove, a nekako ne vidim tebe u toj priči.”
“A možda bi trebalo da poljubim neku žabu, a? One mogu da se pretvore u princa, bar tako kažu bajke.”
“Cico, te bajke su za decu, i realno gledano, šire sodomiju, dembelisanje, mentalitet izblajhanih sponzoruša i odsustvo svake discipline. U najboljem slučaju, od žabe možeš da dobiješ ospice ili žablji batak, a ti nisi veliki ljubitelj nijednog od ta dva.”
“Daj mi telefon.”
“Ne dam! Šta će ti?”
“Imam temperaturu 45 sa 2, srce mi se uzlupalo k’o udarna bušilica kad komšija ugrađuje noseće kuhinjske elemente, puls mi preskače k’o Šiptari barikade na Jarinju, noge mi se koče, vrti mi se u glavi k'o prazne fraze na vestima, probada me u grudima, grče mi se mišići, nemam kiseonika, mora da je pegavi tifus, infarkt u najavi, malarija ili Nilska groznica, moram da javim u kanc da sam ozbiljno bolesna i da me nema do proleća, a možda ni tad.”
“Ti jesi ozbiljno bolesna, razgovaraš sa plišanim medvedom, ali to nije ništa novo, ta dijagnoza je već poznata svima koji te znaju, neće upaliti. I uostalom, noge ti se ne koče, samo ti je otkriven levi taban, to što tu osećaš je sobna temperatura. Ustaj više! Zakasnićeš!”
“Ali ljubavi, ne mogu…. Jao, znaš šta sam noćas sanjala? Kao, ti i ja na nekoj plaži, gušterišemo i šacujemo ženske ispod suncobrana, pijemo sokić od šargarepe i cvekle na slamčicu, ono, idila, sve fensi, talasi zapljuskuju, piri neki blagi vetrić i nanosi miris borovine i svežeg kokosovog mleka…”
“Jesam rekao! Jesam lepo rekao da ćeš opet svašta da sanjaš jer si se sinoć pred spavanje mazala losionom za sunčanje umesto noćnom kremom!”
“…A na horizontu se vide neke jedrilice, brodovi, lokalni živalj vadi mreže sa ribom za preplanule goste prestižnih restorana na obali, neki nabildovani nauljeni tip ide okolo i nosi krofne na glavi i deli raji za džaba, a na par koraka od nas se sunčaju tri cice pa se sve nešto okreću ka nama, smejulje se i došaptavaju…”
“Alo! Vidi koliko je sati, ode prevoz! Ajme meni s tobom, kud baš tebe nađoh da obrlatim da me usvojiš i vodiš sa sobom bilo kud iz tog Dablina, a bilo mi je lepo tamo, na onoj polici, sa ostalim medvedima, magnetima, leprikonima i kasica-prasicama… Ne zna jutro šta dan nosi! Ustaj! Ustaj, sad, odmah, iz ovih stopa, inače ćemo pod mostom završiti, u kartonskoj kutiji ili na stiroporu k’o predsednik, kad te otpuste kao zaostali tehnološki višak!”
“… I taman krenem da ustanem, da im ponudim relaks-masažu, tretman za celo telo i mazanje leđa gratis, kad tup-tup, eto ti tebe! Uvek mi prekineš san kad je najmanje poželjno! Kako ti misliš da funkcionišem ako tako nastaviš! Za par meseci, em što ću biti nenaspavana s podočnjacima k’o Koštunica, em što ću biti seksualno isfrustrirana k’o Đelić i Krkobabić zajedno!”
“Rođenog mi pliša, uzeću bubazeler, doboš i gajde i počeću da intoniram nacionalnu himnu i da pevam na arapskom ako smesta ne ustaneš i istuširaš se! Imam osnova da te tužim za zlostavljanje plišanih životinja, ovi jutarnji rituali su previše stresni za jednog malog medvedića! USTAJ!”
“QQ, zemljo, šta dočekah… Da mi rođeni mečić skače po anatomiji… Lakše malo, to je moje debelo crevo! ‘oš’ da perforira od neamortizovane pneumatike pa u Urgentni da zaglavimo pre petlova, k’o onda jednom kad smo se zapili u onoj kafani na perferiji pa završili na Banovom Brdu umesto u Mirijevu?”
Boink, boink, boink, boink.
“Ustaaaaaaaaaj!”
“Aaaaaajjjj, karamba! Evo, ustajem, samo nemoj više da skačeš po meni! Uf!”
“E, tako. Sad pod tuš, pa oblačenje i kafa, nemo’ da bi opet napunila kadu i zadremala unutra u toplom! Prošli put sam te viljuškom bockao i poturao ti ogledalce pod nos da proverim da nisi kojim slučajem prečicom skoknula na večna lovišta.”
“Neću, ljubavi… Da se ti to nisi malo gojucnuo od tih medenjaka, a? Ako, ako, samo ti meni klopaj, da porasteš veliki medved pa da nam čuvaš kuću kad ja odem u švaleraciju… Odoh da se tušir… A gde su vrata? Ništa ne vidim!”
“Pa naravno da ne vidiš kad žmuriš, ‘bem te blesavu! Otvori oči! Nema spavanja više! Vrata su tamo levo, gde i inače stoje. Ne to levo, drugo levo! Zini zemljo, progutaj me! Matora kobila, a totalno operisana od koordinacije i snalaženja u prostoru i vremenu. Fakultet završila a ne zna kojom rukom vuče vodu na vodokotliću. I ti kao negde radiš, leleee…”
“Pristavi kafu, tursku, nemamo više instant, uzeću kad legne plata. I molim te, izaspi vodu iz džezve kad provri i zapeci malo kafu, da zamiriše, d’ onako udari na mozak kad umočim njušku unutra.”
“Da udari u šta?”
“Operi te uši nekad! D’ udari u mozak, ‘bem te!”
“Samo se ti teši, nemaš ti taj organ. Kafa ti je na stolu, zakuvana kako voliš, čist peškir i krpice za danas su ti na veš-mašini, cipele su kod vrata, karta za prevoz ti je u unutrašnjem džepu jakne, spakovao sam ti u torbu sve što ti treba za danas i izbacio onaj sendvič od prošlog ponedeljka, uhvatili su se po njemu neki nauci još uvek nepoznati oblici života.”
“Hvala ti, ljubavi, kud bih ja bez tebe…”
“Ne bi stigla ni do prvog jarka, mnogo sam te razmazio. ‘Aj’, tutanj sad. I nemoj da preteraš s parfemom, opet će u kancu da otvaraju sve dvokrilne prozore i da imaju napade gušenja k’o onomad.”
Нема коментара:
Постави коментар