- Medo, moramo da smislimo način da zaradimo veće pare, u ovoj Srbiji ovako više ne mo’š se živi!
- ‘aj’ ne seri, svega ti. Kači te oglase za časove i prevod, zviždi i uživaj. Lepo kažu naši stari, nema ‘ljebac na pogaču, samo motika.
- Ma znam, medo, ali… Jbg, vidiš i sam da je plata redovna samo kad kasni pa prvog stigne za pretprošli mesec, a i kad legne, nemaš šta pošteno ni da digneš, d’ oprostiš. Valjda je zato ni ne dele u dva dela kao ostalim državinim firmama. Fizički je neizvodljivo, a i sramota, bre, za džeparac radim, i osnovci dobijaju veću kintu za užinu…
- Aman, šta ti fali? Na toplom si, ne radiš neki fizički posao, ne tegliš, ne pretovaruješ, ne pereš sudove u ‘ladnoj vodi po ceo dan, ne ređaš sitnu robu na gondole dok ti se ruke ne oduzmu a prsti poplave k’o štrumpfu u sred Sibira. Sediš, kuckaš, uzdišeš, kuckaš, čupaš obrve, pa opet kuckaš, blejiš na Fejsu i Tviteru i zalud se svađaš sa neistomišljenicima (i taj tvoj blog si počela da pišeš od silne dosade, uzgrebudirečeno), pa opet kuckaš, gledaš slike po netu, kuckaš, i tako svaki dan.
- Samo ti omalovažavaj moj trud! Vi’š kakvo je stanje u državi, propas’ i havarija na sve strane! I u nedostatku akcije, vrte se reakcije na odsdustvo akcije, pa reakcije na reakcije, demanti, izjave, međustranačka, poslanička i međ’ministarska prepucavanja, sve tako puca, a od delanja ni traga ni glasa. I tako radiš dok ti oči ne ispadnu i dok mozak ne ode na ispašu, a vesti u (v)etar. Davno rekoh, kad ne jedu govna, političari mahom kenjaju. I tako u krug. A mi, zna se, novinska agencija, k’o kloaka, sve te primarne i sekundarne prerađevine pobožno prikupljamo i plasiramo dalje, jer i našoj - a i stranoj - javnosti treba kak’a-tak’a prehrana. A to da li je ta vajna novinska ‘dijeta’ valjana ili jok, da li je izbalansirana i kakva joj je nutritivna vrednos’ – ako ona uopšte postoji kad su srpske vesti u pitanju - to malo ko pita. Brinu ljudi svoje brige. A i tuđe, posebno kad ih se ama baš ništa ne tiču. To im dođe valjda k’o šlag na tortu. Neka vrsta duševne hrane. A mi smo, Srbi, zna se, oduvek bili duševan narod…
- ‘aj’ nemoj sad još i taj tvoj patriotizam sad, kumim te i zaklinjem, ogladneću od tih tvojih metafora. I ja sam lično do sada imao prilike da vidim kud sam našao da migriram kao ilegalni azilant. Oj, lepi moj Dablin, i tamo ima bede, ali ovo je već stvarno zemlja trećeg sveta, a ja ti nisam verovao kad si mi pričala, mislio sam da me zajebavaš, nigde ne mo’š biti baš toliko crno…
- O tome ti govorim! To je glavni problem! Danas svi misle i imaju potrebu da se proseru nadasve elokventno u svakoj prilici i neprilici, na svakom koraku, a niko ništa konkretno ne radi! E, al’ zbog toga mi u našoj redakciji radimo punom parom. Tj onoliko koliko nam kompjuteri iz praistorije dozvoljavaju. Tri funkcije istovremeno samo bolji kompovi mogu da izdrže. Oni noviji, s početka 90tih. Redakcijiski sistem, Word i bilo koji internet pretraživač simultano da rade – pa to je pojam nad pojmovima. Na nekim monitorima (ne LCD, nego onim glomaznim, kockastim, iz srednjeg veka, jer su ovi prvi kanda nepotrebno skupi kad je u pitanju naš servis iako se firma isprsila i kupila 10 novih laptopova za BizMis Forum na Kopaoniku pa ih posle nedelju dana, eto, prodade k’o polovnu robu), elem na tim monitorima lepo možeš linije da prebrojiš i da utvrdiš ritam po kom otkucavaju pikseli i prelivaju se jedan u drugi, ako se dobro zagledaš u ugao ekrana. Ni ne pomišljaj da otvoriš više tabova na Mozili istovremeno. Ceo sistem se zakoči, uspori, zatrokira kao krvni sud pod pritiskom holesterola, pa ti sedi i kukaj. O tome da ringlu za kuvanje nasušnih nam kafa ne možemo da uključimo i isključimo kao normalan svet, na dugme, nego direktno kablom u i iz štekera jer prekidač na rešou ne radi - o tome ne vredi ni pričati. Počele su da padaju i prve žrtve. Eto, baš letos jedna urednica je postradala. Doduše, ne od struje, nego od neke druge sile. Sile gravitacije. Rastavila se stolica pod njom, kao da je nije ni bilo, pa žena poljubila ivicu stola i dobila tri dana bolovanja, zbog čvoruge. Kud mene tako ne ukenja, da se pošteno izljubim sa majčicom zemljom i dobijem neplaćeno makar, kad već nemam pravo na bolovanje i godišnji odmor, eh…
- Ne truni. Manje pričaj, više radi, i sve će samo doći na svoje.
- Koje svoje, ćošak ti poljubim? Od čega da imam svoje? Od ovog posla? Kad poplaćam kiriju, režije i kupim tebi neskvik i medenjake za ceo mesec, mogu glat kao isposnica da se zaredim! A dođe kraj meseca, a moj se bankomat transformiše u zid plača, ne smem ni stanje na računu da proverim! Ovoga mi krsta, ta limarija koju su posejali na svakom uglu samo tome i služi, da ti digne vodostaj u očima, jok da ti nešto odatle digneš!
- Eto, a da imaš dva posla, lakše bi ti bilo.
- A gde da nađem taj drugi posao? Ne deli se to k’o bonovi za vreme sankcija! Pošalješ CV i onda sediš i čekaš dok ti Sveti Petar ne pokuca na vrata, jer će pre on doći po tvoju grešnu dušu nego što će te potencijalni poslodavac pozvati na razgovor! Pljuga mi rođenih, kad zazvoni telefon, zaletim se ka njemu k’o malo dete oko praznika kad vidi p’janog Deda Mraza kako baca peglu u haustoru, i isto se tako razočaram! Svaki put se ispostavi da me zovu iz tih agencija za telefonsku prodaju da mi ponude tiganje, posteljinu, Dormeo jastuke, set noževa i štatijaznam već! Prošlog meseca su me čak dvanaest puta zvali i uporno pokušavali da mi uvale Kosmodisk, na onu foru, akcija ‘dva u jedan’, samo još ove nedelje! A ako nisu oni, onda su iz neke stranke, zovu da pitaju da li ću da glasam za nji’ove na sledećim izborima, i da kurtoazno usput postave par pitanja o broju glava u domaćinstvu, prosečnoj životnoj dobi i primanjima, komunalnim uslugama i šta su po mom mišljenju najveći problemi u našoj mesnoj zajednici!
- Pliša mi mog, tebi baš nije dobro. Idi sedi tamo u ćošak i broj do stodvaesosam da se smiriš. Ako to ne upali, a ti opet ispočetka. Smetaš mi, bre, tim hejtom, ne mogu da se koncentrišem na igricu, već treći put me ovaj aligator ujeda za dupe na istom nivou.
- Sam’ ti igraj… Odoh ja da spremam palačinke, i da brojim ovce u sebi… Ili političare I stranke, njih je više, taman će da potraje dok mašina iscentrifugira tvoju pidžamu i mantilčić…
- ‘aj’ ne seri, svega ti. Kači te oglase za časove i prevod, zviždi i uživaj. Lepo kažu naši stari, nema ‘ljebac na pogaču, samo motika.
- Ma znam, medo, ali… Jbg, vidiš i sam da je plata redovna samo kad kasni pa prvog stigne za pretprošli mesec, a i kad legne, nemaš šta pošteno ni da digneš, d’ oprostiš. Valjda je zato ni ne dele u dva dela kao ostalim državinim firmama. Fizički je neizvodljivo, a i sramota, bre, za džeparac radim, i osnovci dobijaju veću kintu za užinu…
- Aman, šta ti fali? Na toplom si, ne radiš neki fizički posao, ne tegliš, ne pretovaruješ, ne pereš sudove u ‘ladnoj vodi po ceo dan, ne ređaš sitnu robu na gondole dok ti se ruke ne oduzmu a prsti poplave k’o štrumpfu u sred Sibira. Sediš, kuckaš, uzdišeš, kuckaš, čupaš obrve, pa opet kuckaš, blejiš na Fejsu i Tviteru i zalud se svađaš sa neistomišljenicima (i taj tvoj blog si počela da pišeš od silne dosade, uzgrebudirečeno), pa opet kuckaš, gledaš slike po netu, kuckaš, i tako svaki dan.
- Samo ti omalovažavaj moj trud! Vi’š kakvo je stanje u državi, propas’ i havarija na sve strane! I u nedostatku akcije, vrte se reakcije na odsdustvo akcije, pa reakcije na reakcije, demanti, izjave, međustranačka, poslanička i međ’ministarska prepucavanja, sve tako puca, a od delanja ni traga ni glasa. I tako radiš dok ti oči ne ispadnu i dok mozak ne ode na ispašu, a vesti u (v)etar. Davno rekoh, kad ne jedu govna, političari mahom kenjaju. I tako u krug. A mi, zna se, novinska agencija, k’o kloaka, sve te primarne i sekundarne prerađevine pobožno prikupljamo i plasiramo dalje, jer i našoj - a i stranoj - javnosti treba kak’a-tak’a prehrana. A to da li je ta vajna novinska ‘dijeta’ valjana ili jok, da li je izbalansirana i kakva joj je nutritivna vrednos’ – ako ona uopšte postoji kad su srpske vesti u pitanju - to malo ko pita. Brinu ljudi svoje brige. A i tuđe, posebno kad ih se ama baš ništa ne tiču. To im dođe valjda k’o šlag na tortu. Neka vrsta duševne hrane. A mi smo, Srbi, zna se, oduvek bili duševan narod…
- ‘aj’ nemoj sad još i taj tvoj patriotizam sad, kumim te i zaklinjem, ogladneću od tih tvojih metafora. I ja sam lično do sada imao prilike da vidim kud sam našao da migriram kao ilegalni azilant. Oj, lepi moj Dablin, i tamo ima bede, ali ovo je već stvarno zemlja trećeg sveta, a ja ti nisam verovao kad si mi pričala, mislio sam da me zajebavaš, nigde ne mo’š biti baš toliko crno…
- O tome ti govorim! To je glavni problem! Danas svi misle i imaju potrebu da se proseru nadasve elokventno u svakoj prilici i neprilici, na svakom koraku, a niko ništa konkretno ne radi! E, al’ zbog toga mi u našoj redakciji radimo punom parom. Tj onoliko koliko nam kompjuteri iz praistorije dozvoljavaju. Tri funkcije istovremeno samo bolji kompovi mogu da izdrže. Oni noviji, s početka 90tih. Redakcijiski sistem, Word i bilo koji internet pretraživač simultano da rade – pa to je pojam nad pojmovima. Na nekim monitorima (ne LCD, nego onim glomaznim, kockastim, iz srednjeg veka, jer su ovi prvi kanda nepotrebno skupi kad je u pitanju naš servis iako se firma isprsila i kupila 10 novih laptopova za BizMis Forum na Kopaoniku pa ih posle nedelju dana, eto, prodade k’o polovnu robu), elem na tim monitorima lepo možeš linije da prebrojiš i da utvrdiš ritam po kom otkucavaju pikseli i prelivaju se jedan u drugi, ako se dobro zagledaš u ugao ekrana. Ni ne pomišljaj da otvoriš više tabova na Mozili istovremeno. Ceo sistem se zakoči, uspori, zatrokira kao krvni sud pod pritiskom holesterola, pa ti sedi i kukaj. O tome da ringlu za kuvanje nasušnih nam kafa ne možemo da uključimo i isključimo kao normalan svet, na dugme, nego direktno kablom u i iz štekera jer prekidač na rešou ne radi - o tome ne vredi ni pričati. Počele su da padaju i prve žrtve. Eto, baš letos jedna urednica je postradala. Doduše, ne od struje, nego od neke druge sile. Sile gravitacije. Rastavila se stolica pod njom, kao da je nije ni bilo, pa žena poljubila ivicu stola i dobila tri dana bolovanja, zbog čvoruge. Kud mene tako ne ukenja, da se pošteno izljubim sa majčicom zemljom i dobijem neplaćeno makar, kad već nemam pravo na bolovanje i godišnji odmor, eh…
- Ne truni. Manje pričaj, više radi, i sve će samo doći na svoje.
- Koje svoje, ćošak ti poljubim? Od čega da imam svoje? Od ovog posla? Kad poplaćam kiriju, režije i kupim tebi neskvik i medenjake za ceo mesec, mogu glat kao isposnica da se zaredim! A dođe kraj meseca, a moj se bankomat transformiše u zid plača, ne smem ni stanje na računu da proverim! Ovoga mi krsta, ta limarija koju su posejali na svakom uglu samo tome i služi, da ti digne vodostaj u očima, jok da ti nešto odatle digneš!
- Eto, a da imaš dva posla, lakše bi ti bilo.
- A gde da nađem taj drugi posao? Ne deli se to k’o bonovi za vreme sankcija! Pošalješ CV i onda sediš i čekaš dok ti Sveti Petar ne pokuca na vrata, jer će pre on doći po tvoju grešnu dušu nego što će te potencijalni poslodavac pozvati na razgovor! Pljuga mi rođenih, kad zazvoni telefon, zaletim se ka njemu k’o malo dete oko praznika kad vidi p’janog Deda Mraza kako baca peglu u haustoru, i isto se tako razočaram! Svaki put se ispostavi da me zovu iz tih agencija za telefonsku prodaju da mi ponude tiganje, posteljinu, Dormeo jastuke, set noževa i štatijaznam već! Prošlog meseca su me čak dvanaest puta zvali i uporno pokušavali da mi uvale Kosmodisk, na onu foru, akcija ‘dva u jedan’, samo još ove nedelje! A ako nisu oni, onda su iz neke stranke, zovu da pitaju da li ću da glasam za nji’ove na sledećim izborima, i da kurtoazno usput postave par pitanja o broju glava u domaćinstvu, prosečnoj životnoj dobi i primanjima, komunalnim uslugama i šta su po mom mišljenju najveći problemi u našoj mesnoj zajednici!
- Pliša mi mog, tebi baš nije dobro. Idi sedi tamo u ćošak i broj do stodvaesosam da se smiriš. Ako to ne upali, a ti opet ispočetka. Smetaš mi, bre, tim hejtom, ne mogu da se koncentrišem na igricu, već treći put me ovaj aligator ujeda za dupe na istom nivou.
- Sam’ ti igraj… Odoh ja da spremam palačinke, i da brojim ovce u sebi… Ili političare I stranke, njih je više, taman će da potraje dok mašina iscentrifugira tvoju pidžamu i mantilčić…
Нема коментара:
Постави коментар